DUŠA PUNA CERA

Day 1,273, 12:48 • Published in Serbia Serbia • by demokrata



Znam, smorili vas članci o Ceru! Ogadiće vam se okupljanja! E pa, izdržite još malo.... 😃

Sve sam se nadala - proći će me! Onda bih, jednog dana kad napustim eRep mogla sa pravom da kažem: Odoh, a (ni jednom) ne zagadih (sveti) medijski prostor eSrbije!
Međutim, evo ga i ponedeljak. Evo i mene u kancelariji. Radim, ima posla (para, naravno, nigde) al' mi Cer iz glave ne izlazi. I tako, ipak, moram da kazem samo "par" reči. Ko preživi, komentari su niže...tu, tu... dole!. 😛


FOTOGRAFIJE SA CERA

Nije mi prvi put da idem sa društvom na roštilj, nije mi prvi put ni da upoznajem nove ljude, ni da obilazim kulturne spomenike. Ma ništa od onog što se juče desilo mi nije novo i strano. Ipak...

Lepo rece Vegi: "teško je opisati ono što je neopisivo". Usput, lepo vam je (hronološki) opisao šta se sve izdešavalo, u slici i reči. A i drugi. Ništa ja tu ne bih dirala. Ni kvarila! Ja bih, ako mi dozvolite, o nečem ličnom. Onako skroz-naskroz subjektivno!

Prvo, da rasčistimo jedno: ja eRep igram onako... što bi neki rekli mlako. Il' možda bolje - mlitavo. Već godinu i po dana. Nešto se preterano ne zalažem. Ne očekujem, niti tražim od sebe... previše. Skroz neambiciozno! Meni eRep služi isključivo za odmor, zabavu i razonodu. Sama sam došla u igricu i dugo samo gledala iz prikrajka. Onda sam polako počela da komuniciram sa ljudima, da se priključujem jedinicama, strankama. Ali ništa preterano! Više onako, da mi nešto čini igru interesantnom u kontinuitetu. Mislila sam: ništa strašno ako se i ne povežem sa ljudima, ionako je ovo samo igra i jednog dana ću otići. Ostaće samo neka recka, u nekom tamo tefteru sećanja (što bi rek'o Pokac).

Nisam računala sa jednom surovom činjenicom. eRep igra posebna "sorta" ljudi. Ne, neću da vas hvalim a ni da patetišem (u ovom pasusu). Uostalom, nismo svi timski igrači. Da jesmo, do danas bi igrica bilo "obrnuta" jedno pet-šes' puta, minimum. Nešto kao "mlada u senu", recimo (ovo je za one koji vole slikovite opise). 🙂 A možda bi bilo pametno da se ipak ogradim? Dakle, govorim o onima koji su juče bili na Ceru...

O, ljudi moji! Koliko osmeha, koliko dragih i prijatnih lica, koliko topline, radosti... A opet... nema euforije, nema histerije, nema preterivanja. Ako se tu i tamo čuje neko snažno tapkanje po leđima - sve je to onako muški... od srca, al' sa kontrolisanim izlivom emocija. U vazduhu je neka čudna atmosfera, činilo mi se na trenutke, puna iščekivanja. Zbog tog "nečeg" smo svi možda, na početku bili samo naizgled opušteni. Ipak, tu smo, među svojima. Svi se, nekako, znamo! Ako nismo direktno komunicirali onda smo sreli avatare i nickove u nekom članku, komentaru, ili na četu. Možda smo i donirali u neku njenu/njegovu akciju? Ili dobili od nje/njega donaciju. Možda smo komentarisali isti shout? Možda se nikad nismo "sreli" ali smo zato: udarali u istoj bitci, žalili zbog odlaska istog igrača, smejali se istoj provali u članku...

Ja sam na put krenula sa mojim SDF-ovcima dr.doomom i Nesskom. "Omaleni" 😛 Zeka-Peka nam je bio saputnik kakav se samo poželeti može. O ovoj dvojici prvih neću u ovom pasusu. Ali, evo recimo Zeka-Peka.... Eto, njega sam znala samo iz komentara i članaka. Joj, kako je to divno i prijatno stvorenje! E da, da... Nije nosio nikakve liste na Cer!  Samo ranac napunjen pivom i sendvičima koje smo dezintegrisali brzinom svetlosti, još u toku puta.

Ili deda Obrad, na primer. Sedeli smo neko vreme i ćaskali. Toliko mi je bilo interesantno to neobavezno pričanje! Doneo je domaću kajsijevaču i ponudio je (sav ponosan) uz napomenu da je sam "gazao". Ja (budala) nisam probala. A mirisala je odlično! Videla sam da su oni koji su probali, dosipali više puta! I to je valjda neki argument u dedinu korist? 🙂

O Vegiju i Paunu ću kratko. Ovaj prvi je moje srculence, a ovaj drugi moja dušica (ljubim ćelavu glavu zbog pametne odluke 🙂. Ali ću zato nešto više o Strahinjiću. Da li ste znali da je Strahinjić izuzetno prijatan sagovornik? Nenametljiv i tih. Pre i posle svega veliki džentlmen! Kad je počela kiša mnogi su obukli jakne i dukseve. Moja jakna je ostala u kolima, a baš u to vreme Nessko otišao da pokupi Daničića i malog Nikolu u podnožju Cera (bravo momci, svaka čast na hrabrosti). I tako, počnem ja da kukam (onako ženski): te hladno mi, te mokra mi leđa, te kuku, te lele... A Strahinjić mirno skine duks i ogrne me. Hvala Strale, srce si jedno!

Imamo i jednu ekskluzivu: Strahinjić i Dezert su se lepo pozdravili i rukovali! Mislim da taj eIstorijski trenutak, na žalost, nije zabeležilo oko kamere tj. aparata. Odmah smo konstatovali da je to veliki i nenadoknadiv propust! 😛 Koga još da pomenem?

A da, moje Hajduke! Kakva vesela i raspoložena družina. Momars junior i senior, Slaxsi i njene ćere, Madam Mimi, Sheljudin.... Ma jednom rečju - svi Hajduci! Na Ceru sam ih prvi put upoznala od kad sam u jedinici. Mogu samo da kažem: "Drugari, hvala vam što ste me primili. Nisam mogla u bolju jedinicu da upadnem"! Momarsu jos jednom veeeeeliko, veliko hvala što nam je carski ispekao mesce! Šta još? A daaa ... dobroćudna lica dvojice preCednika mrleta i Crnog, dve velike dobrice, dva “ogromna” pozitivca. Ponovo sam videla i Jecku. Zahvaljujući njoj probala sam medovaču koju je pravio Crni – bolje nema na celom svetu! Izvini Dedice, sledeći put ću da se prebijem od tvoje kajsije, dajem časnu reč! Ljudi smo, greši se! 

Još jedno zapažanje. LecllerSerb, druželjubiv, prijatan, pričljiv. Ispričasmo se slatko, pred sam odlazak. Ima u njegovom današnjem članku jedan pasus o Ceru. E, tako se i ja osećam Lecller! Mogla bih još dugo da nabrajam... Ali, mislim da vam je već jasno šta sam htela da kažem. Zar ne? Kad se malo popilo i opustilo, ufff.... Toliko je tu bilo poljubaca, zagrljala, maženja po leđima i glavi, stavljanja ruku na ramena, oko struka... Jeste, pipali smo se sve u šesna(j)est... Muerto! I da, mnogo si nam nedostajao. Opet smo te pominjali...

Eh, ovo mi dade dobar šlagvort za ono što sledi. Moram ponovo da pomenem Pokca. Prvo, zato što piše najduže članke u eSrbiji pa ja moram da privodim svoj polako kraju. Jer, ko sam ja da ugrožavam tu (teško stečenu) reputaciju. Drugo, zbog svih onih koji (kao i on), na žalost, nisu bili na ovom okupljanju. Njihovu, a i našu! Drugari, mnogo nam je bilo lepo! Nema ni tračka sumnje da bi nam sa vama bilo još lepše!

Sad ide SDF propaganda tj. samo za SDF-ovce i društvo u ćošku, nešto o našim stranačkim drugarima! Da vidite da vas nismo obrukali na Ceru! Prijatno sam se iznenadila! Toliko je ljudi prišlo da se upozna sa dr.doomom i Nesskom. Onako, namenski. Mudash je, pošto je stigao malo kasnije, prišao stolu i svima se kulturno javio. Nije čuo kad je doca rekao svoj nick. Posle, prišao ponovo da se još jednom upozna i izvini zbog "propusta". Lafčina jedna! Mnogi su prišli da prodiskutuju o trenutnoj situaciji, mogućim rešenjima, našoj ePolitičkoj sceni... Jednostavno, razmene mišljenje! Dragi SDF-ovci, samo da znate: neki nas pljuju, al’ mnogi nas hvale! 😃

I za kraj, još samo malo patetike: hvala Nessku i dr.doomu što su me vozili i brinuli o meni. Drugari, sa vama bih i na kraj sveta! Hvala Paunu što je organizovao ovo okupljanje, na boljem i organizovanijem nisam bila u svom životu. Hvala Zeki-Peki što me hranio da ne lipšem do Cera, hvala Strahinjiću što me štitio od kiše, hvala Hajducima što su mi se iskreno obradovali, hvala deda Obradu na zanimljivim pričicama o igračima, eRepu i umetnosti pravljenja rakije... Hvala na druženju svima koji su došli i učinili da mi duša bude puna Cera. Tako i toliko da ni danas ne mogu da ne razmišljam o tome i pitam se: Šta se to, ustvari, juče desilo?

Nedostajali su mnogi. Prvenstveno moji SDF-ovci i moji Cipelići.... 🙁
Nadam se, biće opet nešto organizovano pa ćemo taj, sledeći, put i oni i ja moći da dođemo. I svi vi koji ste želeli, a niste mogli da dođete...

Made by Maki Maroja







NAPOMENA: Ovo je autorski članak naše Maki Maroja. U tekstu ništa nije dodavano, niti su pravljene kakve intervencije.