Да ли је Други светски рат почео Хитлеровим нападом на Пољску?
Sasa Kostic
За пример се могу узети тврдње да је Други светски рат почео нападом нацистичке Немачке на Пољску 1. септембра 1939. године. Јер, ево, већ осму деценију методе шефа нацистичке пропаганде и даље форматизују свест свима – од шефова држава и дипломата до историчара и наставника.
Предвиђам гневну реакцију (свесно стављам под наводнике) „професионалаца“ због питања аматера: одакле је узет овај датум – 01. 09. 39? И њихово парирње: да ли има сврхе бринути се о „неком“ датуму, поготово што „то није никаква тајна“?
Мислим да треба продискутовати и о датуму и о мотиву његовог појављивања. Барем због тога што је у позадини званичне историје Другог светског рата остало – према различитим проценама – од 10 до 45 милиона погинулих Кинеза и пола милиона Етиопљана.
А сада да укључимо логику.
Италија и Јапан су током Другог светског рата били чланови коалиције хитлеровске Немачке. Оставимо по страни нацистичку окупацију Рајнске области 7-ог марта 1936. године. Она је прошла без крвопролића.
Овом догађају је претходио скандал који су Хитлеру приредили генерали његовог Генералштаба. Суштина њихових претензија била је: Оружане снаге Немачке нису биле спремне за тотални рат, о којем се у то време писало чак и у школским уџбеницима. Трупама, које су ступиле у Рајнску област, било је зато наређено: ако се појави француска војска – борбу не прихватати и моментално одступити на своју територију. Хитлер је, међутим, био уверен да Француска неће реаговати.
Да је влада Саро-Фланден пружила отпор, то не би значило само политички слом Хитлера и нацизма. Могуће је да би се и свет развијао по другачијем стратегијском сценарију.
Није ли покушај Француске да сакрије своју криминалну политичку импотенцију један од разлога светског фалсификата „01. 09. 39“?
Општим ћутањем су обавијена и гурнута на маргине Другог светског рата и велика војна дејстава позната као Италијанско-абисински рат.
Окупација Етиопије од стране Мусолинијевог режима спроведена је уз директну подршку Француске – италијански фашисти су користили француске мостобране и комуникације у Африци – као што су користили и британске и америчке: обе државе су биле против забране употребе Суецког канала италијанској војсци и одбиле су да продају савремено оружје Етиопији.
Резултат рата: више од пола милиона мртвих војника и цивила Етиопије, у то време једине независне земље у Африци. С обзиром на тадашњи број становника у тој земљи – то подсећа на геноцид.
Минхен, 30. септембра 1938.: Чемберлен, Даладје, Хитлер и Мусолини
Политички резултат био је: јачање фашистичког режима у Италији и уништавање система међународне безбедности.
Мотив претварања ове очигледно крваве епизоде Другог светског рата у безопасан локални сукоб сигурно је у одговорности и попустљивости водећих „демократских“ земаља.
Упркос одсуству дипломатских односа са Етиопији, Совјетски Савез је у Лиги Народа захтевао увођење ембарга на испоруку нафтних деривата Италији, али је овај захтев одбијен. Прво је „суверенитет Италије над Етиопијом“ признала Немачка, а 1938. године – годину дана пре званичног почетка Другог светског рата – Велика Британија и Француска.
Важно је напоменути да се у том моменту Италија повукла из Лиге Народа и овај инструмент међународне безбедности де-факто је престао да функционише.
Долазим до главног питање којим се обраћам домаћим историчарима, аналитичарима и политиколозима: шта се десило 8. јула 1937.?
Тог дана сукобом на мосту Марко Поло почео је деветогодишњи крвави Јапанско-кинески рат, који се претворио у окупацију од стране Квантунске војске огромне кинеске територије са безбројним жртавама.
Кинески званични извори оперишу са 37 милиона.
Независни извори, који узимају у обзир одсуство званичних података пописа становништва и покушај јапанских окупационих снага и администрације да сакрију трагове злочина, као и индиректне губитке становништва на окупираним подручјима, које је било доведено у положај гладних робова, баратају са цифром од 45 милиона мртвих.
А и то се своди на локални рат, само зато што се не уклапа у званични датум 1. септембар 1939.? Али, шта ћимо онда са тиме да се крај овог „непознатог“ рата поклапа са званичним крајем Другог светског рата? Да ли треба да играмо по правилима која диктирају оне државе које су издале наше антихитлеровско коалиционо братство и гурнуле свет у Трећи светски – хладни рат?
Тим пре што на површини леже мотиви њихове историјске обмане.
За мене су очигледни следећи мотиви ове њихове преваре.
Први: они стварно не желе да признају водећу улогу СССР-а у поразу милитаристичког Јапана а желе да оправдају то што су, кршећи споразум са Јалте и Потсдамски споразум, сепаратном предајом Јапана америчким трупама, у ствари, починили крађу победе од земље која је ту победу извојевала. Јер, у том случају не би морали да причамо о територијалним претензијама Јапана према Кини и Русији, већ би се питали шта се десило са савезницима договореном совјетском окупационом зоном Јапана.
Друго: гурнути комунистичку Кину на светску политичку маргину. Неукључивање Кине у клуб дражва победница у Другом светском рату индиректно се оправдава кршењем споразума са Јалте о пријему Кине у Савет безбедности УН.
У ствари, до политичког (не треба мешати са економским!) статуса велесиле, Кини сада недостаје управо незванично чланство у заједници земаља-победница.
Можда ће предстојећа посета председника Владимира Путина Пекингу, која се поклапа са 70-годишњицом завршетка Другог светског рата, бити прекретница у том погледу за Кину. Ако, наравно, консултанти помогну руском лидеру да одигра овај адут – и изрази принципијелно неслагање са злогласним 1. септембром.
Али, не треба заборавити сопствене националне интересе.
Пре пет година, током још једне јубиларне године, москвски огранак странке Јединствена Русија позвао ме на прославу поводом 9. маја. После њиховог симболичног међусобног рапортирања и троструког „ура“ ја сам опрезно питао: да ли ће искористити једну од последњих прилика – ипак је прошло 65 година – да прослављањем краја рата 2. септембра подсете свет на нашу водећу улогу у Другом светском рату. Из љутитог одговора сам схватио да треба да гледам своја посла, да на врху најбоље знају шта ћемо и како да прославимо.
Уследио је период летњег одмора политичког естаблишмента, а затим – септембар и… Да ли ћемо искористити садашњу годишњицу да се наш Велики отаџбински рат не претвори у регионални сукоб, а самим тим не отерамо себе на маргине политичког света, где „сви знају“ и „није никаква тајна“…
Преузето са сајта СРБИН.ИНФО
Comments
Доста пристојан чланак, али остаје велико жаљење (са моје стране) што је преузет.
На ово сам случајно налетео и учинило ми се интересантно као још један доказ фалсификовања историје о чему је писано и коментарисано у неким ранијим текстовима.
Што се тиче ауторских текстова ускоро припремам један о животу у окупираном Београду за време Великог рата о чему се мало зна али и чланак о историји Србије много пре Немањића. То све изискује пуно времена и још по неку књигу коју треба прочитати.
Ако неко постави питање због чега то радим, пре свега због личног интересовања и општег образовања али и да све некако сажмем и прилагодим читаоцу. Верујем да ће бити оних који ће ми се придружити. Много је интересантних историјских тема о којима смо мало или ни мало учили.
[removed]
Druze, ako ces i ti pisati u narednom clanku kako partizani ne valjaju, a cetnici valjaju i obratno onda preskoci, molim te. 72 godine se vrti jedno te isto... Kapiam da je dosta svadje i da valja pregurati tu fiksaciju koju imamo iz tog perioda.
A ovj clanak ti je za 10! Neka si preuzeo, nema frke - em si priznao da si preuzeo em je BAS poucno.
Jedva cekam da citam o Srbiji prije Nemanjica. 😃
P.S. Izvinjavam se zbog latinice.
Opet falsifikovanje istorije? Hahaha naopako....
Jesi pročitao od Čedomira Popova "Od Versaja do Dancinga"? Tu ti je lepo objašnjeno šta, zašto i kako. Nikakve činjenice se ne kriju, za te ratove se zna kako, kada i zašto su počeli i niko ih ne krije... Ali ne možeš pomoći nekome da progleda ko ne želi da vidi...
"Život u okupiranom Beogradu za vreme Velikog rata o čemu se malo zna" ; "Članak o istoriji Srbije mnogo pre Nemanjića" - pa ti si stručnjak i za savremenu i srednjovekovnu istoriju. Novi polihistor, novi Bogumil Hrabak.
Претпостављам да си ти студент историје који је као и сви студенти помало надобудан и мисли да све зна и да је то апсолутна истина. Верујем да си добар историчар који је много тога прочитао. Требало би да знаш боље од мене да постоје историчари који о истој историјској чињеници су на супротним странама. И овај чланак јесте прилог о фалсификовању историје.
Својевремено сам учио методологију писања научног рада, коришћење библиографије итд. Осећам дозу подсмеха да сам се дрзнуо да пишем о неким историјским догађајима о којима неки много паметнији и стручнији историчари нису. Можда нису јер то није мали посао. Мислим на живот у окупираном Београду. Открићу да су ми је један од извора информација биле новине из тог периода, како српске тако и хрватске и дан по дан.
Што се тиче друге теме, остало ми је да прочитам још неколико књига и то што будем прочитао и научио радо ћу поделити са другима.
Svršeni student poodavno.
Izvinjavam se ako sam te uvredio, možda sam upotrebio malo oštriji jezik, ali sa pseudoistoričarima ni ne može drugačIje. Istorija je lepa nauka, a "novoromantičari" je svojim nakaradnim tumačenjem i senzacionalizmom uništavaju.
Ovaj tekst je čist senzacionalizam. U svakoj ozbiljnijoj literaturi, pa čak i u školskim udžbenicima je objašnjeno da je "hegemonija" Francuske posle WWI bila na staklenim nogama i počivala na tradiciji iz prethodnih vekova kada je ta zemlja stvarno bila velika sila. Sa datumom 1. 9. 1939. niko nije pokušao da sakrije političku i/ili vojnu nemoć Francuske i Britanije, jer se zna da te dve zemlje nisu imale dovoljno snage da spreče Nemačku.
Podržavam istoričare amatere, niti smatram da su oni "manje vredni" od istoričara od zanata, ali te tvrdnje "napisaću nešto o čemu se malo zna", "otkriću nešto što se dugo krilo", malo su neprilične (naravno, ima i među istoričarima onih koji tvrde "sad ću da vam otkrijem tajnu", "ovo niko pre mene nije znao"). Naši istoričari od zanata slabo pišu knjige za širu publiku, te stoga mnogi misle da se o nekim stvarima ništa ili sasvim malo zna.
Извини, деловало ми је да си млађи. Једино прихватам да сам написао да се мало зна о животу у окупираном Београду, па и у целој Србији. О свему осталом у вези Великог рата може да се пронађе обимна литература. То је чињеница. И немам никаквих претензија да будем некакав квази историчар. Једноставно оно што прочитам и утиске које сам из тог читања стекао желим да пренесем читаоцима. Могуће је и да негде погрешим али ту су много стручнији људи од мене који ће ми на то указати. Постоји много тога што ме интересује и много непрочитаних књига а времена је све мање.
Саша , много лепо речено :"Постоји много тога што ме интересује и много непрочитаних књига а времена је све мање."
dobro si uradio sto si objavio ovaj clanak, jer veoma mali broj ljudi zna sve ovo
pozzzzzz
Zaboravio si Čehoslovačku, a svetski rat se zove tako jer je učestvovao skoro ceo svet, a ovo je bio uvod, napadom na Poljsku u rat ulaze UK i SSSR, Francuska, a pošto je rat u aziji već trajao konflikt dobija svetske razmere