Moja definicija igre

Day 1,244, 12:31 • Published in Serbia Thailand • by Ivke Pivke
Igra je slobodan čin koji se nalazi izvan procesa zadovoljenja nuže i prohteva;
Sredstva u njoj dominiraju nad ciljevima, odnosno - igra je sama sebi cilj;
Neproduktivna je - ne proizvodi dobra i bogatstva kao rad ili umetnost;
Iako se odvija prema pravilima (koja su dobrovoljno prihvaćena ili strogo poštovana), neponovljiva je i neizvesna po toku i ishodu,zbog čega je napeta;
Istovremeno u njoj izostaje frustracija, izbegavanje prepreka i strah od neuspeha jer je manji rizik;
Fiktivna je u odnosu na tekući život i ograničena u vremenu i prostoru;
Unutrašnje je motivisana, spontana i povezana sa pozitivnim emocijama.
Pedagoški rečnik, 1988. strana 256.





Igra je pojam koja se oduvek nalazila na prvom mestu u mom životu. Sve što radim gledam da mi bude zabavno. Gledam da mi bude kao igra. Volim da se igram.
Možda je i to razlog moje emotivne nezrelosti jer sve ove godine pokušavam da produžim svoje detinjstvo. Jbg, ja sam i sa dvadeset i nešto godina skupljao klikere i stripove.





Davno sam naučio da se zadovoljstvo igre meri kroz količinu sreće i zabave koja ti igra pruža i da nije sama pobeda toliko bitna. Lekciju sam naučio igrajući šah sa svojom starijom sestrom kada sam imao četiri godine.

Uvek sam besneo kada bi mi pojela kraljicu. Rušio tablu i figure. Prekidao igru. To je mojoj sestri bilo simpatično neko vreme. Na kraju više nije. Prestala je da se igra sa mnom.
I kada sam konačno osetio slast pobede, pobeđujući samog sebe, shvatio sam da se više ne zabavljam. Da ne uživam u igri.





U osnovnoj školi smo imali drugara koji je često ostajao sam, pa smo non-stop visili kod njega igrajući segu. Vozili smo neke tenkiće ili igrali NBA i provodili sate takmičući se među sobom. Uživali u druženju.
Dugo nam je trebalo da shvatimo da je taj naš drugar uživao jedino kada bi bio najbolji. Samo tada bi imao osmeh na licu. I kada je naš jedini cilj postao da mu skinemo taj osmeh, prestali smo da odlazimo kod njega.

Da ne pričam o tome kako se iz kuhinje redovno vraćao sa punim ustima. Nama je pristup toj kuhinji bio zabranjen. Zato je redovno otvarao frižidere kada bi došao kod nekog od nas i uzimao voće i bombone sa stole.Ne družimo se više sa njim.





U srednjoj školi smo bili nas četvorica musketira. Imali smo običaj da barem jednom nedeljno (najčešće petkom posle škole) odigramo sans, loru ili kanastu. Pilo se pivo, tekila, votka... Grickao smoki i čips u originalnom i jedinom izdanju. I dok smo nas trojica uživali u razgovorima o smislu života (koliko listova toalet papira koristiš i kako ga okrećeš), četvrti je bio razgovorljiv jedino kada bi pobeđivao.

Možda u obzir dolazi i pojam "ambicija" jer je on sada uspešan bankar sa sve ženom, decom, odelom, kravatom, a mi i dalje uglavnom nosimo karirane košulje. Treći se skoro oženio i sada je moj upokojeni referal. Viđamo se na slavama, rođendanima, školskim okupljanjima... Sa bankarom već godinama ne.





Nikada nisam bio neki sportski tip. To mi je lepo objasnio pre mnogo godina pokojni Florijan Matekalo kada mi je rekao da bi za mene bilo najbolje da se bavim muzikom ili nekom drugom umetnošću. Time je raspršio snove moga ćaleta da će njegov sin jedinac ikada zaigrati na stadionu Jugoslovenske Narodne Armije.

I zbog toga sam uglavnom bio golman kada bi se rekreativno okupljali u nekoj sali.
Ovi moji iz ekipe su govorili da nisam loš i često bi mi čestitali na pruženoj partiji. Možda zbog toga što sam se ko blesav bacao u noge i što sam mislio da su moja kolena tvrđa od parketa.
Uvek sam se radovao kada bi me neko od protivnika nadmudrio i kada bi zatresao moju mrežu.

I na pivu posle utakmice bilo je više nego zanimljivo kada smo prepričavali pojedine poteze, prepirali da li je bio faul, penal ili go. I pili na račun poraženih.

Kada se su se ekipe promenile i kada je dolazilo do svađa, vređanja i tuča, kada se posle prekinutih utakmica nije govorilo o odlasku u kafanu, rešio sam da su mi moja kolena važnija i počeo da izmišljam razloge zbog kojih bi to veče bio neodložno sprečen.Jer nisam više uživao u igri.





eRepublik is the first massive online social strategy game


"eRepublik creates multiplayer global strategy game"

"eRepublik takes strategy games to the Web"


Odavno ova početna strana nema veze sa onim na šta ćete naići kada pritisnete dugme login. I odavno nema veze sa onom game koju ste počeli da igrate.

Delom što su kreativci pokazali svoju visoku kreativnost, delom i zbog nas samih.

Da smo im dozvoli, jesmo. Postojao je jednom jedan cilj koji smo počeli da ostvarujemo. Postojao je jedan zabranjeni "mehanizam" igre koji je možda nešto mogao da promeni. Najverovatnije ništa, ali će to za nas zauvek ostati tajna.


"eRepublik offers a real second life"


Ono što nije tajna je da smo izgubili kompas. Da se ovaj naš drugi život odvija u neprestanom krugu. Da naš brod bez jedra plovi u otpadnim vodama i da ga pokreće još jedino naša tvrdoglavost i sebičnost.

Više nije cilj da komšijina krava deje manje mleka, nego i ovo mleko što nam naša daje prosipamo.

Izgubili smo se.

Izgubili smo se i zaboravili poentu reči igra.
Zaboravili smo na članove svoje ekipe, zaboravili smo na zajedništvo, zaboravili smo na kolektiv.

Ubijamo i poslednju reč sa početne strane zbog koje još ima smisla ostati u ovom drugom životu.

social