Join the new world

Дневник једне ебебе
(Развојни еПут Боре шнајдера)


дан 0-ти: еЗачеће

Док леден, јануарски ветар брише са Дунава, молим возача аутобуса да ми отвори врата, "Не могу, ако отворим теби сви ће онда тражити да уђу. Сачекај, није ми још врем да кренем!" виче он, кроз једва за прст одшкринут прозор.

Након неколико минута врата се отварају и ја, полузамрзнут, утрчавам у аутобус тражећи удобно и заклонјено место, јер ваља путовати с'краја на крај града, од Више школе до куће. Док седам прескачем неколико примерака новина, разбацаних по поду и седиштима. Крећемо, и ја почињем припрему за "медитацију" која ми помаже да искулирам наредних 75 мин. милења аутобуса кроз Београдску гужву, гурање људи који улазе или излазе, евентуални воњ некога ко се задњи пут купао још прошле (2009) године и ко зна које још "лепоте" нашег градског превоза. За око ми опет западају оне новине на поду. Јест' да су мало прљаве, ал' на насловној страни је наслов који споминје нешто Србију и нека мапа, а томе немогу да одолим. "еСрбија чак до Индије" стоји на дневним новинама "24 часа" и ја грозничаво читам чланак.


дан 1-ви: еРођендан

Као непоправљиви патриота, који и после неколико изгубљених (уствари предатих, што је још горе) ратова у СЖ, није престао да воли Србију, одлазим на сајт еРепа и почињем да истражујем. Па бар овде да имам, мислим се у себи, јаку и праву државу ако не могу у стварности. Државу за коју ћу се борити без страха да ће ме због тога звати нецивилизованим, заосталим злочинцем и испирати ми мозак како треба да се променим да би био прихваћен од других.
Пријављујем се, гледам, тражим где, како.., брдо информација на сваком ћошку, новине једне, друге, треће, министарства ова она, ал' где се ту ратује...? Сви чланци вичу да треба прво да се запослим и тренирам па и урадих то. Ајд' укапира да поставим и аватар, то ми кажу доноси неки ниво, ал шта сад. Читам, читам.. стварно су се ови старији играчи потрудили, информације за нас новајлије на сваком ћошку (мало ме само нервира то што ме зову ебеба, па старији сам од 90% њих..) и сазнам да ћу морати да чекам неколико дана до тога. Е јбг. Ајде добро чекаћу, вероватно је та борба супер занимљива чим толико људи игра.
У том ме контактира и неки лик, каже: "Видим да си нов, ако нешто треба питај слободно". Аватар му нека згодна стрипована женска па га прихватих за пријатеља.


чекање 5-ог левела: Дани изненађења, разочарења и истрајности

Ове дане проводим у читању, учењу и проваљивању ствари (наравно одрадим посао и тренинг на брзину).
Сазнајући историју еСрбије почео сам да схватам колико је ова игра у ствари комплексна, па ово није само пуко ратовање, већ устанци, политички преврати и противничка пропаганда која ради велики део посла. Колико ме је то одушевило толико ме је и уплашило, коме сада да верујем, откуд знам да је овај председник наш а не убачени противнички елемент, како да знам да ове новине причају истину или ме непријатељ заварава, ма тотална кофузија у глави..?
Тада полако, почињем да сазнајем ствари због којих умало нисам постао двокликаш, и то због познатих српских особина: видим да за време српске голготе и монетарних ужаса су постојали људи који с покушали да профитирају, затим наслућујем неки раздор у војсци и нејединство у врху државе, па класична препуцавања по новинама ко је шта требао да напише итд. Наиме све то убија вољу и морал нас нових играча, а једино што ми је било горе од тога су захтеви неких да се ограничи неком право да пише, позиви за линч, заговарање диктатуре и једноумља.
Ту кризу сам то прегурао захвањујући чланцима разумних људи који су смиривали свађалачку атмосферу и захтевали да останемо сложни и мојим схватањем да су све ово делови и С. живота, те је управо због тога ова игра тако реалистична и занимљива.
Такође пошто сам прошао кроз све ово постао сам јачи и искуснији, па су ме следећи пут овакве ствари мање узбуђивале и сада већ могу да препознам истину међу морем чланака и коментара. Дођох до закључка да је ипак боље о проблемима дискутовати и решити их на време и у миру, него растурити јединство у време рата. Е тада је време за слушање наређења...
Е да, оно ебеба ми више не смета, чак сам и сам себе почео да зовем тако. Можда је брига и стална подршка искусних играча о нама, кроз савете и донирање хлеба а по некад чак и оружја, то убрзала... 🙂
Тих дана сам и сазнао да је онај лик који се кези са блесавом фризуром на шашавој фотографији са зеленом позадином уствари заслужан за мој улазак у еРеп 🙂.


дан левела 5: почетак борбе и "хоћу да припадам"

Дође и тај дуго очекивани дан. Одох и ја у борбу.
До тада сам већ почео да капирам која би битка могла бити маневар заваравања а која би могла бити важнија, али није моје да размишљам о томе сада. Још сам неискусан и немам довољно информација па сам отишао на новине МОД-а да погледам наређења.
Ја тамо, а оно само натпис у виду препоруке " немоте се борити ту и ту, ако можете сачекајте, а ако не можете онда ајте тамо.." Па мајку му каква су ово наређења помислих (шта ћеш...у СЖ рођен у време комунизма и служио ВЈ, па навикао на дисциплину у војсци )
Опет се разочарах. Гледам, тражим где је мој ратни распоред, где се ја ту уклапам, која је моја јединица ал' ништа. Нема ничег. Одем на чат за новајлије, а они кажу "то што ти је у новинама МОД-а то ти је. Ниси ти војник и теби нико не може да наређује, само се војсци наређује, ти само гледаш та упутства и ето..."
Ама људи ја хоћу да ми се наређује, хоћу да будем члан неке јединице (наравно у старту неке почетничке, не правим питање) хоћу да имам десетара изнад себе који ће ми наређивати и кога ћу моћи да питам за савет итд.
Ко је био у војсци а поготову у рату у СЖ (мене рат на срећу или несрећу промашио) веома добро зна колико је битан осећај припадности групи, осећај другарства и пријатељства међу војницима, осећај да сте ви заједно нешто велико и да можете да покренете и битно промените крупне ствари. Овако сами, скинули ви 50, 300 или чак 5.000 демиџа у битци, нисте ништа према нпр. 1000 почетника који једним ударцем бију 5-6, али зато заједно (6+5+5+4+3)*1000= 23.000 и које свако од њих схвата својим резултатом, јер та јединица то сам ја...

Да ми туга буде гора, прочитао сам још раније чланак лика чији је аватар како стоји у базену наслоњен на ивицу, у коме се објашњава развојни пут евојника, где каже: " Када се региструјете у еРепублик, после пар дана ће те добити поруку од дивизије у зависности од региона у ком сте настањени... све док не добијете минимум снаку 6 биће те распоређени по дивизијама". Ја чеках, чеках позив од Тимочке дивизије пошто сам тада био настањен у Источној Србији и ништа. Тако да за сада самујем и чекам ту снагу 6.


дани 6 и 7

Након ових 6,7 дана играња, схватио сам да је најважније оружје у игри инфомисаност и комуникација. Не постоји проблем који ми је искрсао а да негде није било решења за њега, све што је требало је потрудити се и наћи одговор. Таман помислим да сам јединствен и посебан, кад налетим на чланак који детаљно описује како се то и то решава или где пронаћи помоћ, а чат за помоћ новајлијама је злата вредан. Колико год ми се питање чинило глупо, увек је следио исправан одговор од џомби које су дежурале. Стварно ме одушевила њихова стрпљивост и спремност да по хиљаду пута одговарају на иста, тривијална питања. Видећи то, и сам сам се ослободио и почео постављати питања и на моју велику радост разрешио многе недоумице.
Наиме распитао сам се око регрутације у дивизије и добих одговор да то више не иде аутоматски већ мораш сам да тражиш и да јуриш. Покушаћу то...
Ових дана видех и чланак у новинама званим „реАКЦИЈА“ где се пружа простор за текстове почетника и мање познатих новинара па сам му послао маил и сада чекам одговор.


дан 8

Стигао ми је одговор од уредника "реАкције" да би радо објавио мој чланак.
Колико ме је то мотивисало и дало ми воље да будем активан грађанин и ја се бацих на посао.


дан 9: Румунија- Као умало да престанем са играњем





Шта ја као искуснији играч могу да кажем на овакав чланак, шта могу да закључим, и научим од једног почетника...
Ја вам не морам то рећи, верујем да ћете сви разумети и схватити шта нам је радити. До сад смо имали неколико бејби бумова, мислим да ни у једном није био овако велики проценат рађања активних ебеба, које имају огромну жељу да помогну еСрбији. За то су заслужни највише играчи коју објављивали одличне туторијале, правили одличне акције и донирања и организованог ударања, и СВАКА ВАМ ЧАСТ, УРАДИЛИ СТЕ ОДЛИЧАН ПОСАО.
Пошто ми је још увек банована ИП адреса, не могу никоме да одговорим поруку, па ћу овом приликом да се захвалим Милошу Војиновићу на сјајном чланку, и да га замолим да напише и наставак који ће такође бити издан у овим новинама. Милоше свака част, еБебе свака част, ви сте будућност еСрбије!!!





Уколико желите да се ваш текст пронађе у мојим новинама, прочитајте овај чланак.



Борис