Стефан Првовенчани није краљевску круну добио из Ватикана него из Византије
Sasa Kostic
Многобројни српски извори не спомињу папску круну и говоре да је крунисање било у Жичи око 1221. године. Нажалост, нико није пошао од логичног питања: какву круну је носио Стефан док је био Велики жупан? А одговор нам пружа Стефанов портрет из манастира Милешеве, задужбине његовог средњег сина краља Владислава. Поред Стефанове главе, стоји данас тешко читљив натпис; „Стефан у Христа Бога благоверни краљ и севастократор Рашких и Диоклитијских земаља, син Светога Симеуна Немање, зет цара Греческога кир Алексија“
Године 1217. Свети Сава је од Стефана добио „велико мноштво злата“ и отишао на Свету Гору ради духовних и дипломатских припрема за уздизање Србије на степен Краљевине, а 1219. је отпутовао из Свете Горе у Никеју, да од цара Теодора Ласкариса и патријарха Манојла I Сарантина добије самосталност Српске православне цркве. Из Никеје донео и део деснице Светог Јована Крститеља, којом су се у Византији посвећивали цареви за време крунисања.
Крунисање у Жичи на Спасовдан 20. маја 1221. године је извршено по свим прописима: Архиепископ (Свети) Сава је прво благословио великог жупана Стефана десницом Светог Јована Крститеља, и онда му је на часну главу ставио краљевску круну, дар никејског цара Теодора Ласкариса, и тако га прогласио за првог „Богом самодржавна краља српског“. После крунисања, Стефан Првовенчани је наредио да се у Жичи, Студеници, Милешеви и другим црквама преко његовог старог стематогириона наслика нова краљевска круна - стема, и да се у натпису поред главе, преко речи „велики жупан“ напише „краљ“
О КРУНИСАЊУ Великог жупана Стефана Немањића за Првовенчаног краља српског је написан велики број расправа јер су историјски извори подељени на две групе; западни, углавном из XVI века, говоре да је Стефан добио краљевску круну од папе Хонорија III 1217. године, а многобројни српски извори не спомињу папску круну и говоре да је крунисање било у Жичи око 1221. године.
Нажалост, ниједна расправа није кренула од логичног питања: какву круну је носио Стефан док је био Велики жупан? А одговор нам пружа Стефанов портрет из манастира Милешеве, задужбине његовог средњег сина краља Владислава (слика 1).
манастир Милешева 1219.
На портрету, поред Стефанове главе, стоји данас тешко читљив натпис; „Стефан у Христа Бога благоверни краљ и севастократор Рашких и Диоклитијских земаља, син Светога Симеуна Немање, зет цара Греческога кир Алексија“.
На глави се налазе трагови две круне; прво је био насликан златан венац, фреско-техником кад и сам портрет (слика 2), а касније преко њега је секо-техником досликана куполаста круна, тако да се данас виде само њене контуре (слика 3). Нешто боље су сачуване ниске од драгог камења и бисера са крстоликим крајевима, јер су прво биле исцртане шилом у малтеру, па тек онда обојене.
Нова круна није могла да буде досликана без знања и одобрења Стефана Првовенчаног! Зашто се у натпису поред фреске нe спомиње титула великог жупана коју је Стефан носио пуних двадесетпет година, од 1196. до 1221.? На ова питања може да нам одговори само систематска упоредна анализа византијских и Стефанових владарских титула и инсигнија!
Пре династије Комнина (1081-1185) највиша титула после царске била је кесар (од цезар, титуле Римских царева). У току борбе за престо, Алексије I Комнин (цар 1081-111
😎је свом зету Нићифору Мелисину обећао титулу кесара. После ступања на престо, цар је желео да и свом старијем брату Исаку додели неку титулу. Пошто је брат ближи род од зета, који је постао кесар, за Исака је морала да се уведе нова, виша титула. Тако је Алексије од епитета „севаст“ (узвишен) и „аутократор“ (самодржац, независан заповедник) 1081. створио нову титулу севастократора (узвишени заповедник), одредио да буде изнад титуле кесара, и доделио је брату Исаку.
Титула севастократора је била највише дворско достојанство све док цар Манојло I Комнин (цар 1143-1180) није увео титулу деспота. Пошто је по доласку на престо својој браћи Андронику и Исаку доделио титуле севастократора, а није имао мушке деце, цар Манојло је 1163. за престолонаследника узео свог зета, угарског принца Белу Алексија, и специјално за њега увео титулу деспота (господар), која је по рангу била између царске и севастократорске. Кад је цар Манојло 1169. добио сина, Бели је одузета титула деспота и дата му је титула кесара, као некад и Нићифору Мелисину.
Према Псеудо-Кодиновом спису о византијском дворском церемонијалу, цар носи затворену куполасту круну која се зове СТЕМА. Стема има златан обруч и лук који иде од средине чела, преко темена, до потиљка. Они су богато украшени бисерима и драгим камењем, и служе као конструкција за куполу од кадифе, која је исто украшена бисерима и драгим камењем. Са страна су висиле по две ниске од бисера и драгог камења које се на старосрпском зову „обоци“.
Деспоти и севастократори су носили скромније крунске венце - СТЕМАТОГИРИОНЕ (грчки, стема = круна; гирион = круг) без капе од кадифе и без обока.
Стематогириони су се састојали од златног обруча, са једном (изнад чела) или четири унакрсно распоређене златне плочице које се зову камаре или камариони (грчки, камарион = свод).
Псеудо-Кодин наводи да су стематогирионе са четири камаре носили деспоти, царски синови, а са једном камаром су носили деспоти, царски зетови, или севастократори који су у сродству са царем.
После битке на Морави 1190., Стефан Немања и византијски цар Исак II Анђео (цар 1185-1195) су утврдили мир браком између две династије. Пошто цар Исак није имао деце, а његов млађи брат севастократор Алексије је имао три ћерке, средњи Немањин син Стефан се 1191. оженио најмлађом царевом братаницом Јевдокијом.
Севастократор је убрзо постао цар Алексије III Анђео (цар 1195-1204) и својим зетовима је доделио одговарајуће титуле; Алексије Палеолог, супруг најстарије цареве ћерке Ирине, постао је престолонаследник са титулом деспота, а Теодор Ласкарис, супруг цареве средње ћерке Ане, и Стефан Немањић су добили титуле севастократора, следеће достојанство после деспотског.
Тако је Стефан Немањић 1195. постао први српски севастократор и први странац са овом титулом у Византији. Кад се велики жупан Стефан Немања 1196. замонашио и повукао у Хиландар, престо је због међународно признатог високог ранга у византијској хијерархији наследио Стефан, а не старији брат Вукан, велики кнез у Зети.
Деспот Алексије Палеолог је умро убрзо после 1200. и цар Алексије је за новог наследника престола узео Теодора Ласкариса и дао му титулу деспота, а Стефан је постао први севастократор Царства. После пада Цариграда 1204. Стефанов пашеног деспот Теодор Ласкарис је основао Никејску царевину (1204-1261), наследницу Византије, и постао цар (1204-1222).
Године 1217. Свети Сава је од Стефана добио „велико мноштво злата“ и отишао на Свету Гору ради духовних и дипломатских припрема за уздизање Србије на степен Краљевине. После скоро две године, 1219., Свети Сава је отпутовао из Свете Горе у Никеју, да од цара Теодора Ласкариса и патријарха Манојла I Сарантина добије самосталност Српске православне цркве.
То је извршено уз пуно поштовање црквених канона. Сава је прво рукоположен за епископа, а затим је добио достојанство независног архиепископа и црквену аутокефалност. Штавише, Свети Сава је из Никеје донео и део деснице Светог Јована Крститеља, којом су се у Византији посвећивали цареви за време крунисања. Следеће 1220. године, Архиепископ Сава је поделио земљу на епархије, рукоположио епископе и друго свештенство, довршио и осликао Жичу, саборну цркву у којој ће да се „... постављају сви будући краљеви ове државе, и архиепископи и епископи и игумани...“
Двадесетпет година владавине великог жупана Стефана Немањића је било крунисано краљевском круном у Жичи, на манастирску славу, на Спасовдан, који је 1221. године био 20. маја.
Према Теодосију, Свети Сава прво се обратио окупљеним званицама: „... као што сам ја ради вас влашћу свештенства и као глава цркве у Бога постављен, потребно је да се и онај који вама влада у Богу миром украси К Р У Н О М Ц А Р С Т В А, а ово је и у вашу част и похвалу, славу и величанство“. После тога Свети Сава је „... узео к себи у свети олтар, у светињу над светињама, венцоименитога брата великог жупана Стефана, молитвама и мољењем Богу благословивши га, багреницом и бисером опасавши га и украсивши, и В Е Н Ц Е М Ц А Р С Т В А часну главу његову венчавши, и миром га помазавши, прогласи га за Богом самодржавна краља српског.“
Дакле, Стефан Немањић је добио доживотну титулу севастократора још док је био принц. Кад је ступио на престо, владарска титула великог жупана је дошла на прво место.
У Хиландарској повељи из 1200-1202, он наводи своју пуну титулу: „Стефан, велики жупан и севастократор, зет боговенчаног кир Алексија, цара грчког.“ Уз севастократорску титулу Стефан је добио и стематогирион са једном камаром.
У Милешеви је прво био насликан са стематогирионом, а стема је досликана касније. Али, када је насликан стематогирион?
Године 1652. група калуђера из манастира Милешеве била је у Москви. Испричали су својим домаћинима како је Свети Сава саградио и створио манастир 6727. године. То по данашњем рачунању времена значи да је манастир Милешева подигнут између 1. септембра 1218. и 31. августа 1219. Овај податак су објавили Стеван Димитријевић 1922. године и Сретен Петковић 1987. године, али је у оба случаја у нашој научној јавности прошао углавном незапажено, и нико га није повезао са временом настанка милешевских фресака! А он показује да је портрет Стефана Немањића насликан 1218./1219., док је још био велики жупан, две године пре него што је постао Првовенчани краљ српски.
Зато је Стефан приказан са стематогорионом који је добио од византијског цара Алексија III Анђела још 1195. године!
Свети Сава је од цара и патријарха добио део деснице Светог Јована Крститеља, којом су се посвећивали византијски цареви за време крунисања. До сада није познато да су византијски цареви и патријарси још неком поклонили део деснице Светог Јована Крститеља, осим првом српском архиепископу Светом Сави.
Непроцењива реликвија је била намењена за крунисање првог севастократора Никејског царства, великог жупана Стефана Немањића у Првовенчаног краља српског.
Ако су цар и патријарх дали Светом Сави достојанство архиепископа аутокефалне Српске православне цркве и део деснице Светог Јована Крститеља, онда су свакако дали и осветили круну за будућег српског краља.
На царско порекло круне Првовенчаног краља српског указује Теодосије кад говори о „круни царства“, односно о „венцу царства“ којим је Свети Сава венчао часну главу свог брата Стефана.
Са милешевске фреске (слика 2) се види да је преко Стефановог стематогириона насликана затворена куполаста круна са двоструким обоцима - стема - какве су носили византијски цареви. То је она „круна царства“ о којој говори Теодосије.
Крунисање у Жичи 20. маја 1221. године је извршено по свим прописима: Архиепископ (Свети) Сава је прво благословио великог жупана Стефана десницом Светог Јована Крститеља, и онда му је на часну главу ставио краљевску круну, дар никејског цара Теодора Ласкариса, и тако га прогласио за првог „Богом самодржавна краља српског“.
После крунисања, Стефан Првовенчани је наредио да се у Жичи, Студеници, Милешеви и другим црквама преко његовог старог стематогириона наслика нова краљевска круна - стема, и да се у натпису поред главе, преко речи „велики жупан“ напише „краљ“. Портрет Првовенчаног краља српског је морао да буде веран у свим детаљима, да народ може да види како изгледа његов краљ са новом круном коју је добио од цара.
Милешевска фреска доказује да је Стефан Немањић и као велики жупан и као Првовенчани краљ српски носио стематогирион и стему који су били византијског а не римског порекла.
На византијско порекло Стефанових инсигнија из Милешеве је указао Светозар Радојчић још 1934. године у свом најпознатијем делу „Портрети српских владара у средњем веку“ али наши историчари нису на то обратили пажњу!
Подаци са фресака се код нас, нажалост, недовољно користе, мада веома често, можемо фрескама и ономе што оне приказују, веровати кудикамо више него писаним изворима, поготову ако ти извори не припадају времену о коме говоре.
Преузето са сајта "Факти"
Comments
Brawo saszxka treba drzat do tradicilje
*
Браво за чланак !
За оне који хоће да чују целу причу о круни:
http://www.youtube.com/watch?v=AAXB0JKmVTk
Bio na vencanju, bilo je ludo, strana muzika i gomila sluga, secam se da je mlada u jednom trenutku narucila pesmu, ja kontam smor a ono Iron man https://youtu.be/Uctu1e353os svi smo se radovali!!
Очигледно је да си ти примитивна, необразована будала.
Blago neukima oni zakljucuju iz svoje plitkoumnosti.
Ово како си написао је ипак непримерено оваквом тексту. То што си се оженио је твоја приватна ствар. Твоје пријатеље ће можда да обрадује, а мене који те не познајем није брига. Ово како си показао личи на покушај иронично-сатиричног игроказа из кухиње браће Хрвата или квази-Срба који ниподаштавају све што је српско.
Nista ti ne kapiras, nema veze.
Nobody wants him
They just turn their heads
Nobody helps him
Now he has his revenge
jeaaahhh \m/
Bravo za izbor mlade, i ja cu naruciti nesto opako kad se budem udavala 😃
Interesantan clanak, nesto normalno u moru gluposti da se procita.
O7
dje dokaz da kruna nije stigla iz rima
*
http://www.youtube.com/watch?v=cMfF9gSr91U
Ne uspevam mnogo čega pronaći na internetu o tom čoveku. Ko je Ljubomir Stevović i na osnovu čega treba imati poverenja u to što priča?
Очигледно је да ниси преслушао овај клип јер би онда знао да је он професор Универзитета у Београду. Размишљајући о питању које си поставио: "на основу чега треба имати поверење у то што прича?", може се мултипликовати и поставити питање: на основу чега треба имати поверење у то што прича било ко? Неки историчар је изјавио нешто у вези нечега. Да ли је његово тврђење истинито чињеницом што је он историчар? Није. Он више има знања од обичних смртника али да ли нам износси истину. Нажалост историја , поготову она која је везана за нас је препуна фалсификата, подметачина и произвољности. Најбољи доказ томе је данашња историја у "региону" тј. у републикама бивше СФРЈ. Прочитајте у школском уџбенику о истом историјском догађају - дијаметрално су супротни. У овом чланку су изнете неке историјске чињенице о повезаности династије Немањић са Византијским двором као и изглед круне на фрескама која је типична за Византију.
Na kom fakultetu predaje? Nikako ne mogu da pronađem.
Професор хемије
Pregledao sam sajt Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i nisam uspeo pronaći njegovo ime na listi zaposlenih profesora. Ni guglanje nije pomoglo.
На овом видео запису види се да има пуно година и да је вероватно у пензији. Не видим што је то битно. Могао је за радног века да буде било шта а да се касније посветио изучавању фресака, историји Византије или било шта друго и да је у томе успешан.
Ако сматраш да је то битно питај сам човека шта је по професији и свешто ти није јасно: ljuba.stevovic@gmail.com
Uopšte nemam problem sa time što je po struci hemičar a što se bavi istorijskim temama, kao što ne mislim da visoko obrazovanje ili pozicija profesora pri univerzitetu moraju biti preduslovi da bi nečije mišljenje bilo relevantno bilo oko koje teme.
Problem je u ovom slučaju to što se Ljubomir Stevović lažno predstavlja kao profesor Univerziteta u Beogradu. S obzirom na to da se sapleo već na tom prvom i elementarnom koraku, nemam baš nikakvog razloga da mu poverujem bilo oko čega što priča.
Vrlo je čest slučaj u kojem neko upućuje poziv da se zagrebe ispod površine, da se do istine ne dolazi tako lako, da su u udžbenicima napisane netačne stvari; pritom je u raspravama vrlo žustar, a prvi nije zagrebao ispod površine argumenata kojima želi dokazati ono što tvrdi, pa uvideo da iza njih stoji neko ko se lažno predstavlja kao profesor ili šta već sve ne. Dakle, iza tih argumenata stoji neko ko laže.
Pa idemo korak dalje: neko na tome temelji svoje nacionalno ili religiozno osećanje! Bežeći od jedne manipulacije, još je lakše izmanipulisan na drugoj strani. 🙂
U ovom slučaju ti si taj o kojem sam pisao u pasusu iznad, ali to nije retkost, dosta vas je takvih. Slažem se da treba čitati između redova i preispitivati sve što do nas dođe, ali ne na ovakav način.
Poverovao si čoveku samo zato što je rekao ono što želiš da čuješ i to ti je bilo sasvim dovoljno, ništa dalje istražio nisi o njemu. Ti ni sam ne znaš ko je on i čime se bavi, nagađaš da li je u penziji ili ne, jer, eto, vidi se da je čovek star.
*
Ево да се и ја мало укључим у расправу.
С тим у вези имам питање за тебе Антићу - одакле ти информација да се Љубомир Стевовић лажно представља као професор универзитета ?
Ako pretražiš internet, videćeš da je Ljubomir često potpisan titulom prof., što je akademska titula rezervisana samo za vanredne i redovne profesore pri univerzitetu. S obzirom na to da on nije profesor, lažno se predstavlja.
Iz tog razloga nisam ni hteo preslušati snimak oko kojeg se ovde povela rasprava, mada Saša kaže da se i u njemu spominje to da je Stevović profesor Univerziteta u Beogradu.
*
Значи ако није професор на Универзитету у Београду - онда није професор ? Колико је мени познато Универзитет у Београду није једини универзитет на коме је могао да предаје.
Осим тога, када кажем "могао" мислим да постоји реална могућност да је већ неко време у пензији. Што опет не значи да се лажно представља, зар не ?
Што се снимка тиче, ја нисам запазио детаљ да се представља као професор универзитета.
Što se titule tiče, ona je rezervisana samo za univerzitetske profesore, nebitno kog univerziteta. Pretraži internet, videćeš da nema podatka da je on ikada predavao bilo na kom fakultetu, a pogotovo ne u svojstvu profesora. Jasno je – lažno se predstavlja.
*
То што ти не можеш да пронађеш податак на интернету да је био професор и када - не значи да треба да га оптужујеш без доказа. Јер с обзиром на године могао је да буде активан предавач много пре него што је интернет заживео код нас, рецимо и пре 30 година, па да професорску титулу часно носи.
Ја сам рецимо покушао да на интернету пронађем његову биографију после изложбе чији је аутор био у Конаку кнеза Милоша, априла 2015. - и нисам нашао никакав податак о њему, а камоли биографију. И шта сад - значи ли то да тај човек не постоји, само зато што на интернету нема података о њему ?
Другим речима - ружно је давати квалификације о некоме о коме не знаш готово ништа и при томе немати никакве аргументе.
de je dokaz da kruna nije stigla iz Rima, nigde u tekstu nisi niti rekao niti doakzao niti opovrgao tvrdnju da Sefan Nemanja nije krunisan titlom kralja od strane Rima, samo si nabacao neke titule koje su se delile u vizantiji a nigde se ne pominje titula kralja
Ako ti nemaš problem sa time da poveruješ u priču čoveku o kojem ne možeš da pronađeš podatak da li je zaista profesor, kako se predstavlja, onda je to samo potvrda onoga o čemu sam pisao ovde u komentarima više puta: Stevović je rekao ono što želite da čujete i ostalo vam nije važno, prihvatili ste to, a pritom ste u svem tom zanosu ispali izmanipulisani – čovek se sve vreme lažno predstavlja...
Hajde i ovo: koliko je realno da ne možeš pronaći podatak na internetu o živom, aktivnom i angažovanom čoveku, koji pritom za sebe kaže da je profesor i stalno piše tekstove za neke kvazipatriotske sajtove? Pritom, ne podatak o izložbi, već nešto daleko, daleko elementarnije – podatak o tome gde on to predaje kao profesor. Meni su stvari jasne, a vas je ovaj Stevović izmanipulisao na najjeftiniji mogući način.
*
Види овако, већ сам ти рекао да то што о неком не постоје подаци на интернету - не значи да и он не постоји. Исто важи и за његово занимање. Ако је неко био предавач пре 30 година, па је рецимо пре 20 година отишао у инвалидску пензију - да ли то значи да он није био професор ? И мора ли податак о томе да буде на интернету ?
Јер ако се лажно представља - онда се мора признати да му то одлично иде. Јер како онда другачије објаснити да један сарадник Војног музеја и аутор више чланака из разних публикација (пратио сам његов рад уназад до 1995) успева више од 20 година да обмањује нашу јавност - а да га нико због тога јавно не прозове.
Док ти то ниси урадио, наравно.
Што опет говори много о теби, зар не ?
Da, to govori o meni da nisam dopustio da me prevarant izmanipuliše. 🙂
Only 22 subs more please! Tx!!! https://www.erepublik.com/en/newspaper/gochispano-on-the-move-305277/1
Gomila gluposti i nelogičnosti....
"А он показује да је портрет Стефана Немањића насликан 1218./1219., док је још био велики жупан, две године пре него што је постао Првовенчани краљ српски."
A čovek postao kralj još 1217....
Бојим се да ниси пажљиво прочитао текст. Олако дата констатација да је ово гомила глупости је на основу онога што смо учили у школи коју многи од нас и нису много волели али сада то прихватамо као апсолутну истину.
Приче о "Папској круни" датирају од средњег века када је Србија била под Турцима и када се у католичким круговима претпостављало да је православље на овим просторима на издисају. Лансирано је са територије католичке Хрватске.
Веза жупана Стефана са Византијским двором је описана. Српска црква је постала аутокефална по одобрењу Цариградског патријарха. Сви обичаји везани за крунисање су били византијски.
Кад се Немања замонашио 1196, наследио га је Стефан јер је титула севастократора била трећа по рангу у византијској светској хијерархији, а старији брат Вукан је био само Велики војвода од Зете. Уз севастократорску титулу Стефан је добио и крунски венац – стематогирион који је носио до крунисања за Првовенчаног краља српског 1221. византијском круном – дијадиматом – који је добио од свог пашенога – византијско-никејског цара Теодора Ласкариса.
Naravno da su gluposti. Profesor hemije koji se razume u istoriju....
Čitaj Ćirkovića, Ferjančića, Ostrogorskog, Radića a ne budalaštine.
Sama godina krunisanja jeste upitna, ali od koga je kruna dobijena nije.
Ma dobro, čak i da je hemičar koji se zanima za istoriju, neka. Ovde je problem što čovek sebe lažno predstavlja kao profesora Univerziteta u Beogradu, čime pokušava izgraditi nekakav autoritet i legitimitet za to što govori... Prilično je lagano proveriti, nigde se ne spominje u tom svojstvu, ali to nikome ne smeta – važno je da priča ono što masa nadahnuta beskompromisnim nacionalizmom i patriotizmom želi da čuje, pa ne bira od koga dolaze te reči i jesu li uopšte argumentovane.
*
А зашто се један професор хемије неби разумео и у историју ? И на основу чега неко може да тврди да неком занимање мора да буде једина оријентација у животу ? Има безброј примера људи који су захваљујући својој страсти према нечему далеко више постигли него у послу који им је служио за задовољење животних потреба.
Што се саме историје тиче, она не мора да обавезно да прихвата као истина - јер представља договорену "истину" на основу података који су узети у обзир. Када је Шлиман ископавао остатке Троје и пронашао оставу златних предмета - пренета је вест о томе да је пронашао "Пријамово благо". И то је важило за истину док нису извршена нова ископавања где је утврђено да је у питању налаз који је много старији. Или ако хоћете, пример из новије историје, која је уз то и наша. Има ли већег историјског фалсификата од биографије Јосипа Броза званог Тито ? Или сте спремни да прихватите као истину да је један бравар који је правио гелендере и оградице на гробљу у слободно време ишао на часове клавира. Да не ширим причу, верујем да смо се разумели.
Дакле, у конкретном случају говоримо о нечему што се десило пре 800 година. А то је веома дуг период за манипулацију. И сада треба да се држимо приче која се папагајски понавља више од сто година и одбацимо сваку могућност ревизије ? То приличи само неком ко је много глуп или ограничен. Или много безобразан. Јер познајем и такве.
Uopšte nije problem to što se hemičar bavi istorijom, naprotiv – visoko obrazovanje ili angažovanje pri univerzitetu nikako ne moraju biti kriterijum pri proceni relevantnosti nečijih tvrdnji. U ovom slučaju problem je to što se Stevović predstavlja kao univerzitetski profesor, čime obmanom pokušava sebi obezbediti kredibilitet za tvrdnje koje iznosi. Baš zato što ne treba prihvatati bilo kakvu istoriju i bilo čije reči kao istinite, odnosno – baš zato što treba preispitivati sve ono što do nas dođe, ne mogu ozbiljno shvatati čoveka koji se lažno predstavlja.
Ovo nije više pitanje šta se desilo oko krunisanja; do tog nivoa ni ne možemo doći a da prethodno preskočimo pitanje – ko o problemu govori i ko iznosi argumente. Predstavljajući se lažno kao profesor, on gubi poverenje koje prethodno mora steći da bi se uzelo u obzir to što govori kao ozbiljno. O samom problemu možemo razgovarati tek kada svoje stavove ne budete bazirali na osnovu onoga što govori neko ko se čak i lažno predstavlja.
@CrniOrao100
Naravno da se jedan univerzitetski profesor hemije, dakle čovek koji je ceo svoj život posvetio izučavanju hemije, ne može razumeti u istoriju, tj. istorije procese kao npr. Georgije Ostrogorski, Čedomir Popov (nije bio medievista nego stručnjak za istoriju 19. veka ), Sima Ćirković (naš najbolji medievista), Radivoj Radić i brojni drugi.
To ne znači da se dotični Ljubomir Stevović nije bavio istorijom u slobodno vreme, ali ni u kom slučaju se njegovo mišljenje ne može uzeti bez rezerve.
Od svih društvenih nauka, istoija teži da bude najegzaktnija, dakle za svaku tvrdnju u istoriji mora da postoji dokaz. Tako da to što je Šliman otkrio i njegova tvrdnja i jeste bila istina, dok nisu pronađeni novi dokazi. On čovek ništa nije sakrio ili namerno pogrešno protumačio.
Najbolji primer ti je teorija tzv. Milankovićevi ciklusi. Kad je postavio svoju teoriju svi su sumnjali u njenu tačnost, pedeset godina kasnije se ipak dokazala kao tačna.
Tako je i u istoriji. Nauka napreduje, otkrivaju se novi dokazi koji upotpunjuju naše znanje o prošlosti.
*
@MnogoFin - Не могу да се сложим са тобом. То што је неко професор хемије не значи да је најбољи део себе посветио хемији. Давно сам писао један рад на тему ренесансе и тада сам схватио да постоје људи универзалног духа - који истовремено могу да буду и сликари и вајари и архитекте и инжењери, а да се упоредо са тим баве писањем, говорништвом, па и проналазаштвом. Наравно, ја не тврдим да је Љубомир Стевовић један од њих - али верујем да не мора да буде ограничен струком да би био успешан у нечему што ради ради свог задовољства. Штавише, познајем више људи који су више постигли у својим хобијима него у својим занимањима. Објашњење те појаве је крајње једноставно - за избор занимања може да буде пресудан утицај родитеља, околине, могућност каснијег запослења итд. док хоби не може да се натури. То је нешто што се не ради из материјалне користи или због награде. Кроз хоби особа може да прошири своје знање и вештине далеко испред свог занимања. То није правило и таквих нема пуно - али их има.
Сада да се осврнемо на историју и археологију. Не знам колико пратиш савремена истраживања, али ове године је коначно урађена ДНК анализа генетског материјала из скелета Лепенског Вира, Винче и Старчева. И закључено је да су то остаци наших предака. Посматрано са једног вишег нивоа - доказано је да су Срби староседеоци Балкана. А и да је прича о великој сеоби Словена - једна велика лаж. На жалост, у овој нашој јадној и окупираној Србији та вест је прошла готово незапажено (када то кажем мислим на већину становништва). И као онда да решимо проблем порекла једне круне, када много значајнијим стварима не посвећујемо пажњу ?
Проблем је што у свакој науци постоји нешто што се зове научни метод. Описно речено, то су технике истраживања, доказивања и закључивања у оквиру дате науке. Зато су увек лаичке тврдње упитне, најблаже речено.
У ренесанси је количина информација у важећој науци била мања, па је једна особа могла да се бави неколиким наукама, што данас није могуће.
Друго, чак и да то овде занемаримо, нисам прочитао неке доказе који би доказали тезу да је краљевска круна стигла из Византије, а не из Рима. Све је то јако посредно и тенденциозно, а ископирани чланак уопште не наводи изворе за одређене тврдње. Нигде нема цитата.
Mnogo toga o istoriji mi moramo da sagledamo drugačije od zaizimanja beskompromisnih krajnosti. Ovo je priča o sjajnoj dinastiji koja je dobro razumela svoje i mesto države kojom su vladali 300 godina.
*
Још један додатак
http://www.mitropolija.com/prof-ljubomir-stevovic-stefan-prvovjencani-nije-kraljevsku-krunu-dobio-iz-vatikana-nego-iz-vizantije/
morao je dobiti krunu i od pape da bi bio medjunarodno priznat, tako je i bilo
Морао је добити и тотем од америчких Индијанаца јер је тежио Евро-Атланским интеграцијама иако је Византија имала Хуманитарни центар у Србији 🙂
...и тако бејаше. Тада су донели дуван у Србију да испуше лулу мира у којој је било и мало вутре. И од тијех дана у Србији се пуши. А пошто су ови Индијанци били у коалицији са јужноамеричким ови други нам увалише коку и Србима се допала Кока Кола. Нешто касније се у Рашкој отворио и први Мек Доналд ресторан који је касније прерастао у ланац ресторана диљем краљевине Стефана Првовенчаног.
Постоји неколико ствари које ваља имати у виду:
1. никада нећемо 100% моћи да то докажемо, зато што нам је фонд докумената из тог периода више пута спаљиван.
2. не постоји православна монархија у којој је постојала титула краља (у словенским језицима настала од имена Карло, као што је титула цара настала од Цезар) сем Србије. Бугари и Руси имали су титулу кнеза или евентуално цара на списку. У Бугарској краљ и цар у савременом језику значе једно те исто. У Србији није тако, краљ је, као и на западу, нижа титула од царске. Рецимо у СРЦ је статус краљевине имала Бохемија (Чешка), пошто је та "држава" била наследник Западног Рима. Папа је дао још две царске круне - једну бугарском цару Калојану (код кога се склонио Стефан Првовенчани 1202/1203), а другу Латинским царевима 1205-1261. Све остале краљевске.
Стефан није био први српски краљ, како професор тврди у клипу - први је био Михајло Војислављевић (отац Константина Бодина, краља, цара и протосеваста), који је круну за Краљевину добио из Рима. Папа је Бугарима послао круну чије достојанство је њихова држава већ имала (царску), а Србији краљевску. Није ми познат други случај да Источни Рим неком даје краљевску круну, али зато их је папа слао коме год треба.
б. Савино крунисање је обављено 1221. Шта се онда десило између 1217-1220, када се први пут Стефан помиње као краљ? Стефан се 1217. оженио Аном Дандоло, католкињом. А не женом из Никеје.
в. Венац Царства не мора да значи венац (круна) дата од цара. Зато што је у владарској идеологији средњег века на хришћанском истоку Цар Царева Христос, а на земљи су владали његови помазаници, који су венац (легитимитет власти) добијали из Његовог Царства.
ОК, занимљива теза, али не разрешава контрадикције са западним изворима (Тома Сплићанин), него чак још више чини компликованим целу причу. Капирам да можда професор заради који динар у ово доба, али док не прочитам његову књигу и доказе и не попричам са другарима историчарима, не бих да дајем коначни суд.
*
Да, занимљиво је то да је Михаило Војислављевић крунисан за краља 140 година пре Стефана Првовенчаног - а да га нико не помиње као првог краља. Али то није грешка само професора Стевовића - него целе наше историографије. Јер и сам назив Првовенчани (венчан са круном - крунисан) у суштини значи - првокрунисан.
Дакле, што се наше историје тиче - има ту доста тога за исправљање.
А опет - то се не чини. Питање је само - зашто ?
Постоји више спекулација на ту тему, па можемо да нагађамо.
1. "српска година прва". Писци житија Светог Саве успостављање архиепископије описују као почетак српског завета с Богом, који је сличан јеврејском завету. Од тренутка тог завета, Стефан је Првовенчани краљ српски, јер тада почиње озбиљна историја Срба, као народа сувереног и политички и духовно (отечество је, како рече Свети Сава "самодржавно" и "самоосвећено"). Немањићка идеологија била је нешто што вероватно није имало премца у нашој историји. Светородна династија, градитељи цркава, помагачи убогих и сиротих, законодавци, они који отварај болнице... није ни чудо што је народ заборавио Војислављевиће, као неке небитне ликове, који постављају црвени тепих Немањином добу.
2. Војислављевићи су били зетска династија (пореклом из Захумља, тј. Херцеговине), с чијим се остацима обрачунао Стефан Немања, када је поршио гомилу градова на потезу између Рибнице (где је рођен), Скадра, Улциња и Боке Которске, што се завршило крајем Војислављевића 1186, који су збрисали на запад. У житијима се наводи да је Стефан Немања тамо истребио "грчко име", а "народ свој остави неповређен", што ће рећи да Војислављевиће између осталих, Немања није рачунао више у "свој народ".
3. Немањићи су били у сродству с Војислављевићима, па вероватно и то има удела у потискивању Војислављевића из српске владарске идеологије под Немањићима. Уместо да им броје крвна зрнца, Немањићи су ресетовали километражу државе.
4. Последњи фактор, чини ми се, има везе са култом Немањића под Турцима. Патријарх Пајсије Јањевац (17. в.), аутор житија св. Цара Уроша Нејаког, објавио је ту књигу под Турцима уз напомену "нек се знаде да смо царевали". Око 130 година касније, у данашњој Бугарској св. Пајсије Хиландарски пише да Бугари не знају своју прошлост. Срби су имали своје, а Бугари грчке владике. Мени делује да је српску историјску свест, митове и епове добрим делом обликовала Пећка Патријаршија.
*
Е добро, а сад да се вратимо причи о круни.
1860. године Ђуро Даничић (иначе рођен под именом Ђорђе Ј. Поповић) објављује "Житије Светог Саве" - од Теодосија Хиландарца (1973. године у Београду је објављено фототипско издање). У истом се нигде не помиње да је краљевска круна стигла из Рима, нити да крунисање Стефана Првовенчаног има било какве везе са католичком црквом.
Пет година касније, 1865. објављује "Житија Св. Симеона и Св. Саве" - од Доментијана. За разлику од Теодосијевог житија, у овоме су направљене две измене:
1. убачен је навод да је круна Стефана Првовенчаног добијена од римског Папе
2. избрисан је један део у вези са угарским краљем и његовим преласком на православље.
Логично питање које се поставља је - зашто је направљена ова измена као и зашто је житије из 1865.-те послужило као историјски извор, а не оно из 1860.-те ?
Логичан одговор је да је Доментијан познавао сведоке догађаја.
Имамо неколико претходних питања:
1. Колико можемо да будемо сигурни да су преписи верни оригиналима?
2. Колики је обим информација које нуди Теодосије?
3. Колики обим информација нуди Доментијан?
4. Када су писана житија?
Што се житија Св. Саве тиче, сигурно је било доста преписа, уз могуће интервенције током времена. Али да претпоставимо да су Теодосијев и Доментијанов текст дошли до нас, тј. Даничића и касније свеукупне српске интелигенције са занемарљивим бројем грешака и измена.
Нема везе када је Даничић објављивао текстове или преводе на савремени српски, већ када су оригинали написани. Теодосијево житије је написано после Доментијановог. Доментијан је био ученик Светог Саве. Теодосије је био Доментијанов ученик.
Доментијан је дакле очевидац или макар има информације из "прве" или "друге" руке. Теодосије оно што зна, зна из приче и онога што му је Доментијан рекао. Доментијан је писао петнаестак година после смрти Светог Саве. Теодосије је писао 55 година после Савине смрти.
Према томе, логичан је одговор да је раније сведочанство значајније за одређене закључке. Осим тога, у време када Доментијан пише житије, на власти је краљ Урош, чија је жена Јелена Анжујска велики заштитник католика у Србији, па прича о римској круни није контроверзна.
Водећи црквени историчари 20. века веровали су Доментијану у многим другим тврдњама (типа да је Св. Сава увео обавезни црквени брак). Ево главе о крунисању Стефана Немањића: https://domentijanmyblog.wordpress.com/2010/08/04/glava-19-o-zapovesti-preosvecenoga-vencati-se-svim-ljudima-zemlje-otacastva-njegova-i-o-vencanju-brata-svoga-stefana-na-kraljevstvo-vencem-poslanim-mu-papom-od-rima/
Мене не занима за доношење закључка шта је објавио Даничић, или МС, или СКЗ или Пешић (& синови), него шта стоји у оригиналима. То не знам, морам да питам. Али изнети аргументи у оном клипу ме нису убедили.