Join the new world

Некада су градови подизани на узвишењима што им је омогућивало лакшу одбрану од освајача. Временом, када је престала потреба за одбраном од непријатеља људи су по навици градили насеља на бреговима и брежуљцима. Један од најпознатијих градова у свету, по броју брда и брежуљака на којима је изграђен, је Београд.
За разлику од Рима који се од оснивања града простире на седам брежуљака, Београд се са првобитних осам (Калемегдан, Врачар, Бањица, Дедиње, Звездара, Баново брдо, Пашино Брдо и удаљенија Авала) проширио на 30 брда!
Многи житељи Београда не знају за сва брда и због чега су добили одређене називе. У следећем тексту су наведена и описана брда по азбучном реду.


Простор изнад Макиша, који се у картама аустријског порекла са почетка XIX века, назива Репишко брдо, касније Ордија и Голо брдо, почетком следећег столећа добија назив по Матији Бану, Србину рођеном 1818. године у Петровом селу, крај Дубровника. Он се, према подацима из књиге Маринка Пауновића “Београд – вечити град”, доселио у Београд и 1861. године “поднео молбу Београдској општини да му се прода земљиште на брду далеко изван Београда, да тамо сагради леп и простран летњиковац у српском стилу”.
Одборници су одлучили да му тражено земљиште поклоне, а не продају, сматрајући да је то овај велики родољуб заслужио. Иначе, Матија Бан је обављао поверљиве послове за српску владу и истовремено се бавио књижевношћу. Уз његово име остало је записано да је 1849. године у Дубровнику покренуо забавник који се звао “Дубровник”. По њему се цео крај у почетку називао Бановац, а после његове смрти 1903. године: Баново брдо.
Баново брдо је урбано насеље и центар општине Чукарица у Београду.
Највиша тачка овог узвишења је у улици Кнеза Вишеслава, на 216,68 метара надморске висине.

Бањица је део Београда, који се налази на југу града, на Бањичком вису. Део је двеју београдских општина општине Вождовац и општине Савски венац.
Према подацима из претходна два века, као и оним из књиге Ристе Николића “Околина Београда”, објављене 1903. године, Бањица је на картама била уписана као брег. Тамо пише да се: “из познијег времена зна, на пример, да је на бањичком брду било место где су Римљани спаљивали мртве у III веку нове ере”.
Бањица је пре Другог светског рата била село у широј околини Београда, насељено у раном XIX веку од досељеника из југоисточне Србије који су дошли после Другог српског устанка. До Другог светског рата Бањица је била мирно пољопривредно село са релативно малим бројем становника.
1901. године у Пауновој улици, недалеко од Паун чесме постојала прва линија за расхлађивање млека у тадашњој Краљевини. У току Другог светског рата долази до формирања нацистичког концентрационог логора, Бањичког логора. После рата долази до урбанизације, и изградње великих стамбених блокова и солитера који потпуно мењају Бањицу. Бањица је обиловала чесмама чисте пијаће воде, али оне су временом, што небригом становништва, што процесом урбанизације, угашене и срушене.
Данас се овај део града, оивичен Булеваром октобарске револуције, затим улицама Незнаног јунака, Црнотравском, Борском, Милана Благојевића Шпанца и Велисава Вуловића, Бањичким венцем и Љутице Богдана, назива Бањички вис. Ознака да је то брдо – нема, мада је висина Бањице 198 метара надморске висине. Насеље Бањица добило је име по потоку покрај кога се изграђивало.

Винча — Бело брдо је археолошки локалитет који се налази на десној обали Дунава, у селу Винча, 14 km југоисточно од Београда. На овом локалитету су истраживани остаци највећег праисторијског насеља у Србији и једног од најзначајнијих неолитских локалитета у Европи. Налазиште је добило име Бело брдо по светлој боји лесне терасе на којој се налази, али је у стручној литератури познатије под именом Винча. претпоставља се да су добили име по боји или утиску који су стварали код нових становника.


Велико брдо, висине 201m није завредело пажњу хроничара. претпоставља се да је добило име по боји или утиску које је стварало код нових становника.


Са платоа споменика Незнаном јунаку на Авали види се Водичко брдо.


Око Врачара и дан-данас колају чаршијске приче да се овај брдовити део града први пут помиње 1440. за време опсаде Београда од Мурата Другог. На једном турском плану из 1492. године Врачар се први пут помиње као кула.


Нема ниједног објашњења у књигама о називу овог брда. Очигледно зато што су насеља на њима подигнута, скорашњег порекла. Ни данашњи хроничари, професори Универзитета и познаваоци историје Београда не могу да објасне откуд име овом брду.


Нема ни занимљивости о Голом брду, висина 248 метара, које се протегло између Великог Мокрог Луга и Кумодража. претпоставља се да је такође добило име по боји или утиску који је стваран код нових становника.


Пре него што је гушће насељено, Дедиње је било прекривено виноградима, воћњацима и њивама. У прошлости се помињу имена Дедија, Мала Дедија и Дедина.
Дедиње се у географским картама из XVIII века помиње као “ Dedinberg ”, у преводу Дедињско брдо. На њему се 1789. године налазио аустријски логор, а било је омеђено данашњим улицама Теодора Драјзера, Затим Булеваром октобарске револуције, улицом Велисава Вуловића, са југоисточне стране Милана Благојевића Шпанца и Раковичким друмом. Ипак, вероватније је да је порекло српско, са значењем дедино брдо. У међувремену је добило краћи назив Дедиње. Ширење насеља почиње после Првог светског рата, а интензивира се током изградње дедињских дворова породице Карађорђевић 1924.-1936. Многи имућни Београђани: индустријалци, банкари, трговци, политичари почели су градњу раскошнијих летњиковаца, а са временом и правих породичних вила.


Прецизних података о Ерином брду, високом 280 метара, које се налази изнад Гроцке, нема.


Нема података ни о Жутом брду које се налази јужно од Велике Моштанице на висини од 200 метара надморске висине. претпоставља се да су добили име по боји или утиску који су стварали код нових становника.

Део Звездаре – Екмеклук, од турске речи „екмек” што значи хлеб, третира се као брдо у историјским списима. То је крај града на делу од Опсерваторије до Цветкове механе.
Брдо и крај око њега, простор све до Вуковог споменика, који је у Београду данас познат као Звездара, до почетка 30-их година 20. века звао се Источни Врачар. Због свог положаја краљ Петар I Карађорђевић, планирао је да на месту где је смештена опсерваторија, сагради себи двовор , али су га војни стратези одговорили од те намере, пошто са Мирјевске стране брда, у подножију протиче река Дунав, па би због тога двор био лака мета за аустријске топовњаче које су пловиле Дунавом. Међутим, 1932. године је на врху брда, на делу Источног Врачара којим се простирао Лауданов шанац, изграђена Aстрономска Опсерваторија. Народни израз за опсерваторију је звездарница, или звездара, тако да је убрзо и крај прозван Звездара, док се претходни назив задржао само за крај с друге стране Булевара краља Aлександра.

За Јулино брдо, са којег се небу под облаке уздиже 15 солитера, распредају се многе приче. Једна од њих казује да је на њему, својевремено, у доба првог српског устанка, живела баба Јула. Била је велики родољуб и приликом сваког напада Турака помагала устаницима. Једне ноћи, каже легенда, Турци су изненада напали српску војску. Видевши да је стање критично, баба Јула је, уз помоћ неколико устаника, запалила велике искрчене пањеве и гурнула их низ падину. Ватрене буктиње су омеле и збуниле Турке, што је омогућило устаницима да се приберу и одбране од напада. Врх Јулиног брда налази се у улици Поручника Спасића и Машере и досеже 124,23 метара надморске висине.

Истовремено је најзначајнији културно-историјски комплекс, у којем доминира Београдска тврђава изнад ушћа Саве у Дунав. Назив Калемегдан односи се само на просторни плато око тврђаве који је осамдесетих година 19. века претворен у парк . Плато је, док је тврђава била главно војно упориште Београда, служио да се непријатељ осмотри и сачека за борбу. Његово име потиче од турских речи кале (тврђава) и мејдан (бојиште). Турци су Калемегдан називали и Фићир-бајир што значи „брег за размишљање“.

Канарево брдо, некада Гољино брдо, почело је да се изграђује између два светска рата. У “Детаљном урбанистичком плану за Кошутњак и Дедиње” из 1984. године, пише да је: Канарево брдо терен на којем је крајем треће деценије нашег века, подигнута „Прва железничка колонија“. Она се налази на периферији имања Ђорђа Канаре, рентијера, по чијем је имену названо и оближње, Канарево брдо. С осталих страна, северне и североисточне, терен је био природно оивичен пругом Беогад – Пожаревац и наглом стрмином према Дедињу. Све до подизања железничке колоније ово подручје било је ненастањено.
Урбанистичким пројектом из средине двадесетих година предвиђеним “вртним градовима” као минијатурни исечак “вртног града” и ова колонија имала је средишњу саобраћајну авенију (улица Пере Велимировића) као свој јавни центар. Парцеле су приближно једнаке и претпостављају породичне зграде, виле у средишту са доволно околног простора за одмор и забаву. После другог светског рата срушена је основна шема “вртног града” изградњом нових зграда и солитера.
Очигледно да се од првобитног локалитета Канаревог брда име проширило и на део новоизграђеног насеља у Раковици, а оно је на висини од 107 метара. Оивичено је улицама Милана Благојевића Шпанца, Борском, Варешком, Срзентићевом и И шумадијске бригаде.

За Лабудово брдо постоји сијасет прича мада се порекло имена, ипак, не зна. Смештено је између Гочке улице, улице Сердара Јанка Вукотића и Једанаесте крајишке дивизије. Да ли су новодосељеним грађанима солитери из даљине изгледали као бели лабудови или је живот у њима лабудова песма, није познато. Највероватније је да су прихватили шифру под којом је урађен пројекат Александра Ђокића, архитекте, и саживели се са називом Лабудово брдо.

Добило је назив у време Првог српског устанка, прецизније после убиства Сулејман-паше, београдског везира, 1807. године. Он је, напуштајући Београд са целом својом пратњом, наслућујући намере устаника, хтео да завара траг. Уместо да крене Цариградским, он се запутио Крагујевачким другом, а затим једним попречним путем преко брда које је било под ретком шумарицом, желећи да избије на Цариградски пут, али Карађорђеви устаници су га пратили, а кад је дошао до неког источника убили су и њега и његову пратњу. Брдо којим је ходио паша названо је Пашино брдо, а извориште Пашина чесма.
Касније ће Менка Вељковић, пишући о улици Војводе Степе у књизи “Прилози за познавање градова у нашој земљи”, објављеној у Београду 1931. године рећи да ће изградња насеља Војводе Степе на Пашином брду, почети 1922. године:
“Куће су мале и без спрата, од слабог материјала већином прављене од нестручњака и без плана. Подигнуте су на брзу руку, извесно ће у скором времену уступити место великим зградама, када ово предграђе буде саставни део Београда. Становници су радници, чиновници, занатлије и трговци. Има доста бакалница, хлебарница и пиљарница… Ово брдо је иначе, оивичено Крагујевачким друмом, затим улицом Војводе Глигора са југа и југозапада, чубурским потоком са севера и северозапада, улицама Војислава Илића и Грчића Миленка са истока”.
И данас неке од ових улица носе иста имена. Висина Пашиног брда, које се двадесетак година после другог светског рата звало Лекино брдо, јесте 151 метар.


Нема помена ни о Лисастом брду изнад села Лештана.


Налази се недалеко од Болеча на висини од 209 метара.

За Малешко брдо које може да се нађе на картама с почетка XX века, исто тако нема података. Налази се у ствари на падини Врачарског виса, изнад данашње раскрснице “Мостар”, преко пута београдске пиваре. На њему се налазе нова здања и неколико болница.
Житељи Малешког брда, поред Прокопа на Савском венцу, још користе пољски тоалет.


Милићево брдо између Вишњице и Сланаца забележено је и на картама из прошлог века. Спомиње се у књизи Ристе Николића, објављеној 1903. године. Осим помена имена никаквих других података нема. Брдо је, иначе, високо 279 метара.


Митрово брдо је урбано и градско насеље, јужни и југоисточни продужетак насеља Браће Јерковић. На северозападу граничи са насељем Браће Јерковић, на југу и јуогоистоку са Кумодражом, на истоку са Великим Мокрим Лугом и на северу са Падином.
Митрово брдо је урбано градско насеље чије су улице углавном уске и стрме.
У насељу Митрово брдо има 408 домаћинстава и живи близу 2.000 становника.
Кроз Митрово брдо пролазе улице:
• Војводе Влаховића је главна улица
• Митровданска улица, дужине око 200 метара, простире се од Молове пумпе до Кумодража. Назив је добила 2008. године[1]
• Митрово Брдо Нова 1
• улица Браће Јерковић.


Морачко брдо сусрећемо испред Умке ако идемо из Београда.


Изнад села Синовец и Градине на обали Дунава уписано је у старим картама Никино брдо. Његова висина је, према подацима геодетске управе Београда, 257 метара. Ближих података ко је било Нико или Ника – нема.


Његова висина је 266 метара. Да ли су некада на том узвишењу орлови свијали гнездо – није познато. Налази се у околини данашњег Миријева.

На 205 метара надморске висине, на самом улазу у Београду, лежи Петлово брдо. Оивичено је Мраковачком улицом, затим Расинском, Тузланском и Улицом Омладинско шеталиште. Старији житељи некада далеке периферије града, рећи ће вам да је оно добило име по неком петлу, али тачних података нема.


О Становачком брду између Вишњице и села Сланци нема других података осим помена на карти из 1906. године.


Између Винче и Ритопека протегло се Старац-Васино брдо, на висини од 209 метара.


На карти Београда из 1925. године записано је да се Стојчино брдо налази негде на пола пута од Коњарника према Малом Мокром Лугу. Његова висина је тачно 253 метра. По коме је ово брдо добило име остаје да се разјасни.

Име је настало од две речи: турске, тобџија и дере (долина), персијске. У књизи Маринка Пауновића пише: „Према неким подацима ово је било место где су Турци, приликом опсаде Београда 1521. године лили топове за напад на Београд“. А касније, 1831. године, Кнез Милош је почео уређењеТопчидера. У писму од 24. фебруара исте године он наређује Томи Вучићу Перишићу:
“… Постарајте се да у договору са капетаном Станковићем, пут, дуж и преко Топчидера, где год искварен и од воде излокан буде, добро оправити дате. Никаква кола не пуштајте да преко Топчидера иду, да ливаде не кваре. Ви ћете се при том постарати да неколико кречара нађете, да ми креч пеку, јер сам намјеренију нека здања у Топчидеру рад градити”.
Заиста, од 1831. до 1834. године, кнез Милош је у Топчидеру саградио себи Конак, а на његовој градњи били су ангажовани и робијаши.
У књизи Рајка Веселиновића “Грађа за историју Београда од 1806. до 1867. године” постоји документ од 26. маја 1857. године, у коме пише:
“Тапија о продаји јавног винограда и до њега лежеће њиве на Топчидерском брду од стране Атанасија Јанковића, трговца, др. Јанку Шафарику, професору Лицеја, за 70 цесарских дуката…”
А у документу од 29. маја 1863. године Никола Христић, министар унутрашњих дела, извештава кнеза Михаила о догађају на Топчидеру:
“Господару, ноћас је побегло 5 робијаша који су били изван Топчидера као чувари. Жандарми коњаници ноћас у патроли наиђу на једнога код дрва на Сави и пуцали, али је и он пуцао, па онда се негди сакрио. Не зна се куд су утекли…”
Висина Топчидерског брда је 148 метара надморске висине, а окружено је булеварима Војводе Путника и Октобарске револуције, и улицама Теодора Драјзера и Д. Раденковића.

На географском одредишту – данашњој околини Миријева – налази се и Ћуртово брдо. О којем Ћурти је реч – није записано.