Ima nade za nas

Day 1,867, 00:36 • Published in Serbia Serbia • by momars

Dan mi je započeo lepo iz dva razloga. Osvojio sam svoju prvu BH medalju u D4, ali to je manje bitno u odnosu na način kako se to desilo. Taj drugi segment koji mi je doneo osmejak na lice je daleko daleko bitniji. Jednostavno vratilo mi je veru u ovu našu ezajednicu i dalo nadu da nije baš sve tako crno kako izgleda.

Sve je počelo daleko ranije kada mi je Pichonja trazio da mu pročitam bajku pred spavanje, što inače redovno radim tako da se može reći kako je to ustaljena procedura. Dogovorismo se da to bude Snežana i 7 patuljaka po , jubilarni, 356ti put. Reč po reč, rečenicu po rečenicu stigoh do onog dela kada njih sedmorica saleću nju na krevetu i one se ne buni, nego naprotiv još ih moli da ostane sa njima. Njih sedmorica se kao nešto dogovaraju, hoće neće. Jok i neće . A i ko bi im zamerio. Baš na tom mestu se desio prekid. Ispostavilo se da je Pichonja uspavao mene umesto ja njega.



Onako naspavan, probudih se u gluvo doba. Svi spavaju oko mene a komp uključen. Jedan i jedan su dva, tako da se odmah ulogovah na eRep i počeh da pratim bitke. Vidim nema gužve a Bh se dobija ispod 10 miilki štete. Eto meni nejakom šanse da se dokopam tog trofeja pored silnih ala u D4. Sačekam lepo da krene bitka u Basilicata i odmah sručim tri rakete na Italijane tek da stavim do znanja da se ne šalim oko medalje. Par likova pucketaju okolo kad stiže IGM. Pita Lakys da li idem na BH. Odgovorih da idem i posle vidim čovek ode da maklja jadne Jevreje. Korektno nema šta. Ne to što je umlatio njih već što mi je pustio BH jer je duplo jači od mene. Opet zavalda mrtvilo niko da opukne. Ne lezi vraže vidim poče FiliposB da tuče kao sumanut. Pošaljem čoveku IGM i zamolim ga da stane. Ništa mi ne odgovori ali posle poruke nije više opuknuo ni petardu. Ali eto ti Pajičića. Roka cop samo tako. Uzeh da kucam IGM i njemu u strahu da će me duplo prešišati dok ja pošaljem molbu da mi ne skida BH. Reskiram tako da me Pajče ne opizdi pendrekom po levom bubregu što se drznuh da ga tako nešto i pitam. Ne da nisam popio pendrek nego čovek reče nešto u stilu “ Našem čoveku da skidam BH. Nema šanse. “ i istog sekunda prestade da bije.



Obradovah se ja što zbog razvoja situacije što zbog korektnosti drugih igrača. Dok se sve to dešavalo bitka uđe u završnu fazu. Vodeći sam i dalje , a onda par minuta pred kraj poče rešetanje MARESKOBAR. Vidim šljašte rakete , bazuke i ja pošaljem poruku da stane. Uđosmo u poslednji minut i dovoljno je bilo da on odapne još jednu raketu pa da me skine kao gnjilu krušku. Ipak sam rešio da reskiram i nisam ispucao svoju poslednju raketu. Računao sam da je sve vreme bilo korektnosti među igračima te da će biti i sad sluča. Rizik se isplatio MARESKOBAR je stao sa pucanjem baš kako sam ga i zamolio tako da sam zahvaljujući korektnosti ovih igrača uzeo medalju.



Zbog ovog događaja sam čvrsto odlučio da u narednom periodu pišem tekstove samo i isključivo o pozitivnim stvarima jer one na žalost zbog onih drugih ne dolaze do izražaja. Momars u narednom periodu promoviše samo lepe stvari. Na kraju još jedna velika zahvalnost pomenutim igračima.
Дружењем до победе