Srbija političarima, eSrbija Srbima...

Day 875, 13:51 • Published in Serbia Serbia • by heroina
... iliti I want to believe


Pozdrav svima,


pre nego što krenem sa pričom, moram samo jednu stvar da napomenem. Članak ima jedan smisao kao celina, dok se pojedini njegovi delovi vrlo lako mogu izvući iz konteksta i dobiti potpuno drugačiji smisao. Zato vas molim da ako osetite potrebu da bilo šta komentarišete, pre toga pročitate ceo članak.





Jedan od većih problema eSrbije je to što njeni stanovnici više ne veruju u bajke...

Setite se čuvenog TO-a eHrvatske, nije li to delovalo kao bajka?
Nije li to bilo nešto naizgled nemoguće, daleko i krajnje bajkovito? eSrbija je krenula u napad na eHrvatsku naoružana samo voljom naroda. I eSrbija- ta mala, nova, gotovo potpuno ekonomski razorena državica- odnela je tada jednu od najvećih pobeda u svojoj istoriji.

Kada biste me pitali kako je to uopšte bilo moguće, rekla bih vam- lako. Da, sada deluje tako, ali tada nije bilo baš toliko lako. Prvo smo im preuzeli stranku sa najvećim brojem članova i otvoreno najavili da krećemo u TO. Cela eHrvatska se smejala, a cela eSrbija je samo nestrpljivo čekala izborni dan, a zatim i krajnje rezultate izbora. Imali smo dovoljno aktivnih igrača, ali bilo je pitanje da li smo dovoljno sposobni i složni, da li ćemo uspeti da zaboravimo na političku borbu unutar države i krenemo zajedničkim snagama na neprijatelja, da li ćemo biti dovoljno hrabri da ostavimo da izbore u eSrbiji reše dvokliktaši dok mi štrumfujemo negde na hrvatskom primorju...





I pokazalo se da možemo i umemo. Atmosfera u eSrbiji tokom izbornog dana mogla je da se poredi sa atmosferom u pravoj Srbiji koja vlada tokom igranja neke bitne utakmice reprezentacije Srbije, a pobeda je dočekana sa istom radošću kao što se dočekuju reprezentativci na povratku u Beograd nakon neke velike pobede.
Sigurna sam da svi znate kako izgleda kada reprezentacija Srbije igra neku bitnu utakmicu. Nije bitno koji sport je u pitanju, nije bitno u kojim klubovima inače ti igrači igraju, bitno je da zajedno pobede i učine Srbiju ponosnom. I tada ih svi bodrimo, zaboravljamo na Zvezdu i Partizan, zaboravljamo da li više volimo fudbal, košarku ili odbojku, zaboravljamo sve podele zarad jednog višeg, nacionalnog cilja.
Naravno, jasno je meni da tako nešto više nije moguće u eSrbiji zbog sve većeg broja igrača i sve većeg razilaženja u kreiranju primarnih zadataka za napredak eSrbije. Ali, možete li mi zabraniti da verujem opet u neku bajku? Možete li zabraniti onima koji još uvek osećaju duh zajedništva u eSrbiji da se nadaju, da veruju u složnu i jaku eSrbiju?

Prvi korak u ostvarenju cilja je verovanje u njegovu dostižnost. I ma koliko velik i dalek taj cilj bio, može se ostvariti ako dovoljno ljudi veruje u njega.





Pogledajte OVO ...

Sloga? Između SeS-a i SKS-a? Da, moguće je. Bilo je moguće.

4438 glasača u eHrvatskoj u junu, a samo 329 narednog meseca- u to vreme su to bili najuzbudljiviji izbori u eSvetu... Oko 1000 srpskih igrača otišlo je tada u eHrvatsku da glasa, a ni 500 njih nije ostalo u eSrbiji. Da, bilo je moguće.

Pobeda u sred Zagreba? Smeh eSrbije i panika eHrvatske? Da, bilo je moguće.

I opet, ako me pitate kako, reći ću samo- lako.
Bilo je lako jer smo svi verovali u to, jer smo ušli svim srcem u celu tu priču, jer smo imali samo taj jedan cilj i svi smo se borili za njega. Nismo imali jaku vojsku, nismo mogli da biramo šta ćemo. Znali smo da imamo samo jedan način da vratimo ponos nedavno poniženoj eSrbiji, a to je bio TO eHrvatske. I imali smo samo tu jednu šansu, znali smo da popravnog neće biti, znali smo da je to prilika koja se dobija jednom u životu... Zato nismo imali izbora- morali smo da verujemo u uspeh.





I setite se kako smo došli do high iron regije- iz prve.
Doduše, bilo je manjih zastoja i promena u ostvarivanju celog plana, ali sve je to bio deo jedne, jedinstvene akcije. Nismo krenuli, pa stali, pa nekom drugom prilikom opet pokušali... Jer znali smo da je i to šansa koja nam se neće ponovo ukazati, bar ne u skorije vreme. Da mi nismo uspeli da uzmemo tu regiju, uzeo bi je neko drugi...
I to je bilo nešto što smo svi želeli, to je bio zajednički interes svih srpskih igrača, svi zajedno smo verovali u uspeh.

Iskreno, meni je High iron na teritoriji eSrbije nekada delovao kao bajka. Verovala sam da se te regije čuvaju za neke važnije članice nekadašnjeg PEACE GC, a danas Phoenix saveza- Indoneziju, Mađarsku, Brazil... Čak sam bila ubeđena u to da je jedini način da eSrbija dođe do High iron regije, ubacivanje Kosova u igru pri čemu bi admini trebalo da ispoštuju realno prirodno bogatsvo ove regije. Nisam mogla da zamislim eSrbiju skoro do eTokija ni u snovima.





>>Želim pre svega da vas podsetim na to da (e)Srbi itekako znaju da budu složni kada je to preko potrebno. Želim da vas podsetim da sloga među Srbima možda jeste bajka, ali da po ugledu na tu bajku (e)Srbi mogu da skroje realnu priču.

>>Želim da shvatite da ne bi trebalo da bude ikakvog sukoba interesa u eSrbiji i da svi imamo jedan isti cilj- jaka, uspešna i stabilna eSrbija. Želim da pokušate, samo da pokušate, da poštujete druge i ne osuđujete tuđa mišljenja po difoltu samo zato što su tuđa, već da ih prihvatite kao ideje iz kojih bi se moglo razviti nešto dobro...

>>Želim da vas zamolim da budete malo manje političari, a malo više deca... da na trenutak zažmurite i zamislite složnu eSrbiju...

>>Želim da napravimo ovde jednu novu Srbiju, da ne pravimo autentičnu kopiju već postojeće Srbije...

>>Želim da se setite svih nedaća koje su tokom istorije zadesile pravu Srbiju... I da se setite kako su se Srbi branili...

Masovnih okupljanja u inat svima ne bi bilo tokom NATO agresije ’99.godine da nismo bili svesni toga da svi stojimo pod jednom zastavom... Ni 5.oktobar se ne bi desio da nije bilo sloge... To su stvari koje pamtim, koje pamti većina vas. To su primeri koji su pokazali da smo dobri kada je najgore.
Pa zašto onda, dođavola, ne možemo biti još bolji kad nam dobro ide?!





To je ono što mi smeta kada pogledam (e)Srbiju. Boli činjenica da jedan tako hrabar, temperamentan, spretan i pun intelektualnog potencijala narod razdire sam sebe. Boli činjenica da se dejstvo nekolicine nezadovoljnih širilo eSrpskim društvom brzo kao kancer, prenoseći svoje negativne stavove na okolne, nezarežene delove društva, ostavljajući emocionalnu pustoš za sobom i uporno ponavljajući da je ovo samo igra...

Za one kojima je ovo samo igra, neka odu da igraju Riziko, šah ili Ne ljuti se čoveče... Neka igraju njihove Warcraft-e i Counter Strike-ove, neka se tuku i bodu noževima po internet kafeima i igraonicama zbog tamo neke statistike... A kada dođu ovde da mi kažu kako je ovo samo igra, ja ću jednostavno zapušiti uši.

Zapamtite, bez sloge smo ništa osim gomile ljudi koji klikću po Work, Train i Fight dugmićima. A ako je sloga bajka, pretvorimo onda ovu igru u bajku.





Za kraj ću samo citirati deo jednog mog prethodnog članka koji ste očigledno prevideli fokusirajući se na traženje određenog dela teksta koji bi trebalo citirati i ispod kojeg bi najzgodnije bilo napisati „smaraš“...

„Da, previše stvarnog života unosim u ovaj tekst, u ovu igru... ali zar ne radimo svi to? Zar nismo preuzeli ceo politički sistem iz stvarnog života, principe na kojima rade ministarstva, principe održavanja sednica skupštine, zar nismo rekli da eSrbija pripada Srbima, zar ne želimo Republiku Srpsku i Kosovo u sklopu eSrbije, zašto se potresamo pri pomisli da bi nas Hrvati mogli opet okupirati, zašto smo zapeli da zvanično pismo eSrbije bude ćirilica?

Zato, pre nego što krenete da nekoga kritikujete, pogledajte prvo u svoje dvorište.“






Možda me jedno vreme nije bilo briga za eSrbiju... I bez obzira na to što i dalje nemam nameru da se vraćam ovde i da se bavim bilo čime osim novinarstvom... Još uvek se osećam delom ove zajednice, jer od prokletstva zvanog srpstvo još niko nije uspeo da pobegne.



Pozdravlja vas jedna od prokletih,


heroina