Ekonomska kriza i moguća rešenja -II Deo-

Day 892, 15:27 • Published in Serbia Serbia • by heroina

Pozdrav svima,


na moje veliko iznenađenje, prethodni članak dobio je samo jedan komentar u vezi sa mojim nepoznavanjem ekonomije u stvarnom svetu. Iskreno, očekivala sam mnogo takvih komentara od pravih ekonomista, koji ovde mogu da nađu zaista mnogo stvari koji nemaju veze sa pravom ekonomijom. Priznajem da nisam ekonomista, ali ako ćemo tako- nisam ni vojnik, ni političar, a ipak sam u eRep-u bila u vojsci i u vladi. Takođe, u stvarnom životu znam da bih bila grozan nastavnik, ali ovde sam mnoge naučila pravilima igre.

Dakle, neću se ljutiti ako mi kažete da bih dovela pravu Srbiju do propasti sa ovakvim idejama, ali ću se zasigurno naljutiti ako mi kažete da ovo o čemu pričam nije primenjivo u eRep-u. Ne moram da budem ekonomista da bih shvatila pravila i stvorila ideje koje ostaju u okviru tih pravila(pri čemu te ideje uglavnom gube smisao u stvarnom životu), dovoljno je da upotrebim logiku i malo matematike.

Takođe, nemam ništa protiv toga da dovedete u pitanje efikasnost ovih ideja, jer ja ne mogu da garantujem da će one biti uspešne. Zato i pišem ovaj članak- da čujem i tuđe mišljenje. Glasovi i pretplate mi ne trebaju, slobodni ste da po tom pitanju postupite onako kako vam vaš razum nalaže.

Inače, što se tiče one nebuloze o stvarima koje određuju BDP u eRep-u, moram da kažem da ih nisam ja izmislila, već kreatori igre(Formulas). Zato nemojte meni nabacivati odgovornost za stvari koje su nerealne i pokušajte da jednom zauvek shvatite da eRep ima svoja pravila koja često nemaju veze sa pravilima i zakonima koje srećemo u stvarnom životu.

I da ne zaboravim još jednu vrlo bitnu stvar, koja važi za svaki moj članak/rad/ideju: ko misli da može bolje, neka slobodno uradi bolje. 🙂



Važno upozorenje: članak je predugačak i verovatno mnogo naporan za čitanje, pa svima koje ovo ne interesuje savetujem da ni ne počinju sa čitanjem. 🙂





Moguća rešenja, neke ideje i idejice, moja razmišljanja...


1. Pravljenje zaliha

Statistika proizvodnje i prodaje tokom nekog određenog proteklog perioda mogla bi da pokaže kolike bi se eventualne zalihe određenog proizvoda mogle stvoriti u nekom predstojećem periodu, dok bi vojni stručnjaci mogli da donesu procenu o tome da li bi to bilo dovoljno za efikasnost neke potencijalne bitke. Ako bi se došlo do zaključka da se ne mogu stvoriti dovoljne zalihe oružja ili nekog drugog proizvoda čija se potrošnja povećava u vanrednim situacijama, država bi mogla da sklopi dogovore se nekim proizvođačima o otkupu proizvoda i pravljenju zaliha na organizacijama ili dogovore o pravljenju zaliha unutar samih privatnih firmi, pri čemu bi se država obavezala da popuni finansijsku rupu nastalu usled obustave prodaje, a vlasnik kompanije bi morao da se obaveže na prodajnu cenu koju odredi država za neki određeni period.

Naravno, država bi pri određivanju te neke fiksne cene, morala da uzme u obzir da vlasnik firme mora da napravi neku zaradu kako bi državi mogao da vrati pozajmljen novac. Ujedno bi država morala da bude spremna i na intervenciju u slučaju većeg obaranja cena. Na prvom mestu, država mora da forsira priču o neisplativosti poslovanja ako se proizvodi prodaju po cenama nižim od predviđenih. Ako je potrebno da se svakom vlasniku kompanije šalje svakog dana privatna poruka- onda neka bude tako. Ako je potrebno da nekoliko državnih novina učestalo objavljuje tekst o tome- neka bude tako. Na kraju, ako to ne bude imalo efekta kod svih vlasnika kompanija(a znamo da neće), država mora da bude spremna da otkupi robu sa marketa koja izaziva nagli i preterani pad cena.

Druga varijanta bi bila da država daje nepovratnu pomoć i da se proizvođač obavezuje samo da će napraviti određenu zalihu koju neće puštati u prodaju dok država ne odredi da je to potrebno, a da cene određuju sami proizvođači. Tu naravno postoji opasnost od skoka cena tokom vanrednih situacija u kojima sa povećava potrošnja, ali velike zalihe koje moraju tada biti puštene u prodaju ne bi dozvolile preveliki skok.





2. Loše poslovanje

Sledeća stvar koja bi mogla da pomogne suzbijanju (često nenamernog) obaranja cena je malo finansijski zahtevnija i rizičnija, ali možda bi mogla da uspe. U igri često viđamo kompanije koje sasvim očigledno posluju u minusu, ali ipak još uvek rade. I upravo kompanije koje rade bez profita prave pometnju na marketu- postavljaju previsoke plate na Job marketu kako bi sakupili optimalan broj radnika očekujući da će im to doneti veću zaradu, prodaju proizvode ispod cene kako bi imali novca za plate itd. Takve kompanije ne nanose štetu samo svojim vlasnicima, već u vremenima smanjene potrošnje, odnosno smanjene kupovine proizvoda, urušavaju celokupnu ekonomiju.

Mislim da vam je svima poznato da će zdravi delovi neke biljke bolje napredovati ukoliko se oboleli i zakržljali delovi odstrane. Zamislite sada da je ekonomija jedne države biljka koju treba negovati iz dana u dan i biće vam jasno šta bi bilo pametno uraditi sa neprofitabilnim kompanijama. Naravno, kompanije se ne mogu uništiti, ali se mogu zatvoriti.

Dakle, država bi prvo trebalo da kontaktira vlasnika i objasni mu zbog čega bi bilo bolje da zatvori kompaniju. Ako vlasnik ne prihvati taj predlog, država bi onda jednostavno trebalo da otkupi tu kompaniju ako je već postavljena na prodaju ili da ponudi neku sumu i zatraži od vlasnika da je postavi na prodaju po toj ceni. Nakon toga, država ima opciju da ostavi tu kompaniju u svom vlasništvu ili da otpusti radnike i ponudi je na prodaju. U nekim državnim novinama bi moglo da se objavljuje koje su kompanije na prodaju i da nakon toga neko razgovara sa potencijalnim kupcima kako bi postojala bar mala verovatnoća da će kompanija otići u vlasništvo nekoga ko zna šta treba da radi sa njom. Uz sve to bi moralo konstantno da se ponavlja da se kompanije kupuju na marketu, a ne da se otvaraju nove, uz objašnjenje zbog čega je to višestruko bolje za sve nas.





3. Početni finansijski problem

Dakle, država u svemu tome štiti interese i proizvođača i potrošača. Država takođe štiti svoje vojne interese tako što spremno dočekuje situaciju u kojoj dolazi do prevelike potrošnje odeđenih proizvoda, odnosno spremno dočekuje rat.

Ali ostaje pitanje da li će takvo delovanje oštetiti državni budžet... Verovatno u prvom momentu hoće, jer su pomenute intervencije uglavnom finansijske prirode.

Međutim, ukoliko država uspe da obezbedi i održi mogućnost pristojnog života i za vlasnike kompanija i za potrošače, može se očekivati veći obrt kapitala i veći prihod od poreza.
Dalje, ukoliko građani osete da država radi u njihovu korist, imaće veći motiv da i oni nešto urade za državu, pa se samim tim može očekivati i više donacija u NBS.
Istina je da ljude treba stalno podsećati da nešto svojih prihoda doniraju državi, ali državnim funkcionerima ne bi trebalo da bude teško da pozivaju na doniranje. Takođe bi trebalo voditi računa o akcijama podele oružja, gifova, karata, hleba itd. Proverom donacija, medalja, snage i ostalih vidljivih faktora može se lako zaključiti da li neko zaslužuje donaciju ili ne. Znači, prihodi se ne povećavaju tako što narod donira državi, pa onda država donira narodu. To se zove presipanje iz šupljeg u prazno, a ušteda je ono što stvarno može da nam pomogne.





4. Kontrola

Organizacije koje se bave podelom proizvoda igračima(i državne i privatne), trebalo bi da budu stavljene pod delimičnu kontrolu ministarstva ekonomije ili nekog zasebnog ekspertskog tima koji bi mogao da se oformi u svrhu realizacije svega pomenutog u ovom tekstu. Dakle, u dogovoru sa tim timom, organizacije bi ograničile kupovinu, odnosno podelu oružja ili ih potpuno obustavljale kada se proceni da je to potrebno.
Takođe, mogla bi da se organizuje kupovina proizvoda od naših ljudi koji drže firme u drugim eDržavama, kako bi se očuvale naše državne zalihe. To svakako neće biti gubitak za državu, jer će se te zalihe kad-tad rasprodati i država će dobiti svoj prihod od poreza.

Doduše, kada se ovakve akcije sprovode u delo, uglavnom se dele proizvodi nižeg kvaliteta čijom kupovinom se smanjuje negativan uticaj hiperprodukcije koja je česta pojava kada je u pitanju proizvodnja Q1 i Q2 proizvoda. Ali, moje lično mišljenje je da je bolji lek protiv hiperprodukcije smanjena proizvodnja, nego povećana potrošnja, bar kada su u pitanju proizvodi čije zalihe lako planu tokom vanrednih situacija. Nasilna povećana potrošnja- konkretno oružja- može dovesti do toga da se oružje nepotrebno troši u manje bitnim ratovima i da zbog toga neki bitniji rat dočekamo nedovoljno finansijski obezbeđeni.





5. Višak

Trebalo bi pratiti i potrošnju golda za treninge, ali i donacije državnim i humanitarnim organizacijama i steći uvid u to za šta sve naši ljudi troše novac i koja suma je u pitanju.
Tako bi se približno odredio neki višak kapitala koji se u redovnim situacijama koristi za treninge i donacije, dok bi se u vanrednim situacijama mogao trošiti za potrebe rata. Učinak civila u bitkama direktno zavisi od novca kojim raspolažu, pa zato nije dovoljno procenjivati potencijalnu štetu u bitkama samo na osnovu broja ljudi i njihove snage, već se procena mora donositi i na osnovu te približno određene sume novca kojom raspolažu.





6. Hiperprodukcija

Sa druge strane, opasnost po određenu granu privrede preti i od krajnosti suprotnoj proizvodnji koja ne pokriva potrebe potrošnje, a reč je o hiperprodukciji.

Na osnovu nekog manje-više realnog prikaza kupovne moći građana i podatka o broju proizvoda koji se proizvedu tokom određenog perioda(o mogućnosti za dobijanje te statistike sam pričala u prošlom članku), može se lako predvideti potencijalna opasnost od hiperprodukcije i unapred se spremiti za intervenciju. Kako se hiperprodukcija javlja uglavnom u land sektoru, najefikasnije rešenje bio bi izvoz u neku od država koje ne raspolažu tim resursom koji se u našoj državi proizvodi u većim količinama.
Naravno, tu je opet potrebna pomoć države, kako u finasijskom pogledu(malo ko danas može da odvoji 20 golda za licencu), tako i u informativno-edukativnom pogledu koji bi se odnosio na kontakt sa vlasnicima kompanija i objašnjenje o tome šta, gde, kako i zašto.





7. Porezi

U prethodnom članku sam pomenula da bi bilo lepo da imamo uvid u to koliko novca država prikupi od poreza. Iskreno, ne mislim da će veće vrednosti poreza mnogo doprineti punjenju državne kase, dokle god se kod naroda ne probudi svest o tome da je izbegavanje poreza loše ne samo za državu, već i za građane. Tačan podatak o tome koliko novca od poreza odlazi u državnu kasu i procena o tome koliko bi ta cifra bila veća kada niko ne bi izbegavao porez, mogli bi da doprinesu buđenju te svesti.





8.Krug

Na kraju, zamislite krug koji izgleda otprilike ovako: dobri uslovi za život-imigracija-veći obrt kapitala-veći prihod od poreza-stabilna ekonomija-dobri uslovi za život. To je ono od čega sam pošla kao pojedinac, kao neko ko planira da se uskoro vrati u eSrbiju i tu i ostane.

Mislićemo na svoju državu ako ona pokaže da misli na nas i štiti i naše interese, bilo da smo obični građani ili biznismeni, vojnici...

Ne tražim ni od koga da moje ideje sprovede u delo, želim da one samo budu motiv za dalji rad. Neka i moje ideje odu dođavola, neka ih bolje ideje izguraju i obezvredne, bitno je da se pokrenemo, da počnemo da razmišljamo o unapređenju ekonomije i zajedno nađemo najefikasnije rešenje.
Ne smemo dozvoliti da samo ratovi upravljaju ekonomijom, već moramo doći i do toga da ekonomija utiče na ishod ratova.







Izvinite što sam vas udavila ovolikim tekstom... Ali imajte u vidu da je meni sigurno trebalo mnooogo više vremena da ovo napišem, nego što je vama trebalo da pročitate. 🙂


Vidimo se uskoro u eSrbiji... 😉


heroina