Join the new world

Pozdrav poštovani čitaoci,

nakon prvog dela koji je objavljen juče, stiže i obećani drugi deo biznis tutorijala. Ovaj deo u osnovi govori o kupovini kompanije, ali će se kroz tu priču provlačiti još neke stvari. Nadam se da ćete imati dovoljno strpljenja da sve pročitate... 🙂



Kada otvorite organizaciju i sakupite dovoljno golda, pogledajte Company Market pre nego što se zaletite da otvorite novu kompaniju. Da biste videli koje su kompanije postavljene na prodaju idite na Market/Companies for sale. Kada otvorite Company Market, videćete dve opcije za filtriranje prikaza:



Odaberite tip industrije kojim želite da se bavite(1), a zatim državu u kojoj želite da imate kompaniju(2).
Ako vidite neku ponudu koja izgleda povoljno, pre nego što kliknete na Buy, uverite se da je to zaista povoljna ponuda!




Da biste mogli da uradite procenu vrednosti neke kompanije, morate biti upoznati sa sledećim stvarima:

1.LICENCE

Kupovinom licence otvara vam se mogućnost da svoje proizvode prodajete na stranim marketima. Za svaku eDržavu možete kupiti licencu po ceni od 20 golda.

Licenca se ne mora nikada obnavljati, ali postoje određene situacije kada licenca postaje neupotrebljiva.
Prvi slučaj je da eDržava u kojoj se nalazi vaša kompanija ima aktivan rat sa eDržavom za koju imate licencu, čime se automatski aktivira embargo.
U drugom slučaju može se desiti da jedna od dve eDržave izglasa embargo prema onoj drugoj i time licenca takođe postaje neupotrebljiva. U oba slučaja licenca postaje ponovo aktivna kada se obustavi rat, odnosno kada istekne izglasani embargo(nakon mesec dana od stupanja na snagu).



Ovde je interesanto napomenuti da postoji situacija kada se licenca za određenu eDržavu može kupiti za svega 5 golda! To se dešava ukoliko region u kojem se nalazi vaša kompanija bude osvojen od strane druge eDržave- za eDržavu koja je postala novi vlasnik regiona licenca košta 5 golda. Ali sa druge strane, gubite mogućnost da u tom trenutku prodajete proizvode na marketu eDržave koja je bila predhodni vlasnik regiona.

-Kako to u praksi izgleda?

Ovde ću uzeti primer koji je bio vrlo interesantan zbog isplatljivosti kupovine licence i koji se odigrao baš u našoj eSrbiji.
Naime, radi se o akciji „Hrabri krojač“(ukoliko vas zanima nešto više o ovoj akciji, pročitajte to ovde: Sr. Bin i operacija "Hrabri krojač") kada su nakon pada 5 naših teritorija pod vlast eHrvatske, preostale 2 teritorije bile osvojene od strane eBugarske. Sve kompanije koje su se nalazile u jednom od ova dva regiona(Šumadija i Južna Srbija) u tom trenutku su ostale bez mogućnosti da prodaju svoje proizvode, kako na eSrpskom, tako i na eBugarskom marketu(na eSrpskom zbog aktivnog rata, a na eBugarskom zbog neposedovanja licence). Licenca za eBugarsku je u tom trenutku koštala 5 golda. Nakon povratka tih regiona u vlasništvo eSrbije(nakon svega par dana), kompanije koje su se nalazile u tim regionima dobile su opet mogućnost da prodaju svoje proizvode na eSrpskom marketu, a svako ko je kupio licencu za eBugarsku mogao je odmah da ih prodaje i na eBugarskom marketu s obzirom na to da je rat bio odmah obustavljen i embargo poništen, pa je samim tim i licenca za eBugarsku odmah bila upotrebljiva. Na taj način je svaki od vlasnika kompanija imao priliku da dobije aktivnu licencu za male pare. Koliko je ta licenca danas isplatljiva zavisi od trenutne vrednosti poreza na uvoz u eBugarskoj, ali čak i da trenutno relativno niske vrednosti ovog poreza skoče, sama licenca vredi dosta, jer je u pitanju prijateljska eDržava čime se osigurava aktivnost licence.



Imali smo sličnu situaciju i sa eMađarskom, ali kupovina licence nije u tom slučaju isplatljiva kao u predhodnom primeru. Kada smo bili okupirani od strane Hrvata, Mađari su osvojili Vojvodinu kako bi je mogli vratiti nama. Mnogi naši valsnici kompanija kupili su licencu za eMađarsku. Pošto je Vojvodina naša jedina high resource regija, tu je bilo dosta kompanija za pšenicu(grain). Verovatnoća da će te kompanije ikada moći da povoljno prodaju pšenicu na eMađarskom marketu je gotovo nikakva, jer eMađarska ima svoju high grain regiju.




2.POREZI

Na priču o licencama se lepo nadovezuje priča o porezima, jer je često porez to što smanjuje isplatljivost licence.

U igrici postoje 3 vrste poreza: Income Tax (porez na prihod), Import Tax (porez na uvoz) i VAT (PDV).



Porez na prihod

O porezu na prihod je bilo par reči u mom članku Nije teško biti... eNovajlija[editovano izdanje] gde je objašnjeno kako on utiče na plate radnika. Pored toga, ovaj tip poreza utiče i na zaradu poslodavca.
Novac koji se nalazi na računu kompanije upotrebljiv je samo za plate i eventualno za kupovinu sirovina(ako je u pitanju kompanija Manufacturing ili Construction tipa). Da biste mogli da koristite novac koji vaša kompanija zarađuje i za druge stvari, neophodno je da taj novac bude prebačen na račun organizacije. Prilikom ove transakcije novca od ukupne sume koju prebacujete, u državnu kasu odlazi vrednost koja je određena porezom na prihod. Procentualnu vrednost ovog, kao i ostala dva tipa poreza, možete videti u ekomomskoj statistici eDržave(Info/Country Stats/Economy). Na konkretnom primeru to bi izgledalo ovako: Income tax za hranu u eSrbiji iznosi 10%, odredili ste sumu od 100RSD iz kompanije za proizvodnju hrane za prebacivanje na račun organizacije, nakon izvršene transakcije na račun organizacije će biti prebačeno 90RSD, dok će 10RSD otići u državnu kasu.



Na žalost, to nije jedino što vam može zasmetati kada je ovaj tip poreza u pitanju. Ako dođe do velike neusklađenosti vrednosti poreza za različite tipove kompanija koje pripadaju istom sektoru, može doći i do velike pometnje u ponudi poslova, odnosno pometnje na Job Market-u. Pitate se verovatno kako...

Predpostavimo da imate kompaniju za proizvodnju hrane u eSrbiji, a država iz nekog razloga odluči da poveća porez na prihod u kompanijama za proizvodnju hrane sa sadašnjih 10%, na recimo 20% i ujedno da ostale manufacturing kompanije ostavi na sadašnjih 5%. Vi onda ne samo što ćete imati već dobro poznate probleme sa kojima se susreću proizvođači hrane u eSrbiji, već ćete se suočiti i sa jednim novim problemom- kako pronaći radnike. Ako je verovati poslodavcima da znaju šta rade i da ne posluju u minusu, posmatrajući Job Market dolazimo da zaključka da je granična isplatljivost plate koju nudi poslodavac približno jednaka u kompanijama za proizvodnju hrane i za proizvodnju oružja. Posmatrala sam skill 4,5 i 6 na Job Market-ima više različitih država i interesantno je da je svuda slična situacija, tako da verujem da ne moram da izvodim neku precizniju računicu.

U trenutku pisanja ovog članka, najbolja ponuda za platu u Q3 kompaniji za proizvodnju hrane za skill 5 iznosi 22,15RSD, a u kompaniji za proizvodnju oružja istog kvaliteta 22,50. Ovo je naravno u pitanju bruto iznos, a kada se odbije porez na prihod radniku u kompaniji za proizvodnju hrane ostaće neto 19,94RSD, dok će radniku u kompaniji za proizvodnju oružja ostati 21,38RSD. Razlika između neto iznosa ove dve plate iznosi 1,44RSD.

Ukoliko se vratimo na predpostavku da porez na prihod za kompanije za proizvodnju hrane ode na 20%, a u ostalim kompanijama manufacturing sektora ostane na 5%, razlika između neto iznosa plata u gore pomenute dve firme bi iznosila 3,66RSD. Svaki radnik koji je upoznat sa ekonomijom eSrbije i principima igre, odlučiće se pre za kompaniju za proizvodnju oružja. Da bi kompanija za proizvodnju hrane mogla da parira ostalim tipovima kompanija, morala bi da ponudi bruto iznos plate veći za oko 4,5RSD(oko 26,7RSD), što bi znatno smanjilo zaradu kompanije ili možda je čak dovelo i u minus.




PDV

Kada je u pitanju PDV, na prvi pogled se čini da on nema nekog uticaja na vlasnike kompanija i da taj porez „boli“ samo kupce. Vlasnik kompanije, odnosno prodavac, određuje cenu svoje robe na osnovu troškova proizvodnje. Predpostavimo da prosečan trošak za proizvodnju jednog Q2 hleba iznosi 2,5RSD. Prodavac, da bi imao neku zaradu, postavlja prodajnu cenu na 2,7RSD. Cena sa PDV-om iznosiće 2,83RSD i to je ono što kupac plaća kada kupuje Q2 hleb na marketu. Od novca koji je dao kupac, 2,7RSD odlazi prodavcu, a 0,13RSD ide u državnu kasu. Znači, prodavac će svakako imati svoju zaradu od 0,2RSD po jedinici hleba, bez obzira na vrednost PDV-a.
Međutim, kao i u rl-u, veća vrednost PDV-a dovela bi do veće cene proizvoda na marketu i slabljenja kupovne moći građana. Da bi kompanije sačuvale svoje radnike, morale bi da ponude veću platu kako bi njihovi radnici mogli da priušte sebi ono što im je potrebno. Tada bi ne samo kompanije krenule da posluju sa gubitkom pokušavajući da zadrže optimalan broj radnika, već bi ispaštala i sama država- veće plate bi povećale opticaj nacionalne valute, što bi verovatno dovelo do destabilizacije kursa, odnosno slabljenja RSD-a u odnosu na univerzalnu valutu(GOLD) i... znate već kako ta priča ide dalje. 🙂

Na kraju priče o PDV-u, moram reći da su kompanije koje pripadaju land sektoru oslobođene ovog tipa poreza.




Porez na uvoz

Porez na uvoz imaće uticaja na vaše poslovanje samo ukoliko se odlučite da kupite licencu za neku drugu eDržavu i time dobijete mogućnost da svoje proizvode prodajete na marketu te eDržave. Predpostavimo da imate kompaniju za proizvodnju oružja u eMađarskoj i licencu za eSrbiju. Porez na uvoz za oružje u eSrbiji iznosi 25%. Na cenu koju ste odredili(zarada koja će ići vama), dodaje se 25% i ta suma će se pojaviti kao cena na eSrpskom marketu. Gledano u suprotnom smeru: od cene koja se nalazi na marketu 25% ide u kasu eSrbije, a ostatak ide vama kao čista zarada.

Većina velikih eDržava koje imaju razvijenu ekonomiju, štite svoj manufacturing sektor tako što postavljaju porez na uvoz za sve gotove proizvode na 99%. Ako imate kompaniju koja pripada manufacturing sektoru licenca za jednu takvu eDržavu je praktično neupotrebljiva.
Dugoročno gledano, uvek je bolje kupiti licencu u kompaniji land sektora. Svaka eDržava će kad-tad moći da razvije svoj manufacturing sektor, ali land sektor zavisi prvenstveno od količine resursa u regionu, a to nije nešto što se vremenom može promeniti.


Analiza uvoznog tržišta

Uzmimo opet za primer eSrbiju i njen ekonomski razvitak od njenog nastanka do danas. Verujem da većina vas već zna da smo mesecima bili pod vlašću eHrvatske. Za to vreme svaki pokušaj unapređenja i stabilizacije ekonomije bio je uzaludan... Porezi su bili izuzetno visoki, kao i minimalne plate, kurs dinara nestabilan i pod stalnom pretnjom da postane još nestabilniji zbog velike količine nacionalne valute u pogrešnim rukama. Tada se, naravno, malo ko usuđivao da započne bilo kakav posao u eSrbiji, a kompanije koje su od ranije bile otvorene počele su da propadaju i da se zatvaraju.

Nakon što je eSrbija dobila svoju prvu šansu da stabilizuje ekonomiju(krajem marta ove godine) tako što je napokon imala većeinu svojih ljudi u kongresu i mogućnost da reguliše vrednost poreza, urađeno je sledeće:
Porez na uvoz za hranu spušten je na 5%, za oružje iznosio je 20%, pokloni 79% i karte- 30%. U to vreme eSrbija je već bila svedena na dve regije, izgubivši i jedinu svoju high resource regiju- Vojvodinu. I verovali ili ne, porez na uvoz za pšenicu koje danas imamo i viška u eSrbiji iznosio je svega 3%. Gvožđe je bilo na 5%, dijamanti 1%, nafta 2% i drvo 60%.
Ubrzo nakon toga porez na uvoz za pšenicu i drvo pada na 1%. Za hranu skače na 60%, gvožđe takođe ide na 1%, a onda se za drvo vraća na malo veću vrednost od 30%.

Ovde ćemo npraviti prvi presek. Tokom ta dva meseca u eSrbiju su po vrlo povoljnim uslovima mogli da se izvoze gvožđe, nafta, dijamanti, pšenica i u određenim vremenskim periodima hrana i drvo.

Država u tom periodu pokušava da održi postojanje land sektora u eSrbiji i motiviše građane da otvaraju kompanije za dobijanje drveta tako što postavlja visoku vrednost poreza na uvoz za drvo. Tada nije bilo toliko tužno gledati kako se kompanije za dobijanje drveta podižu na veći kvalitet, a nalaze se u medium resource regiji, ali je bilo tužno videti te kompanije kada smo vratili Vojvodinu i land sektor krenuo da cveta... ali to je već za neku drugu priču.

Nakon toga, krajem maja ove godine opet u kongres ulaze pogrešni ljudi i opet dolazi do nepovoljnih promena:
Minimalna plata skače na 35RSD čime je ugrožen opstanak gotovo svih firmi, kojem god sektoru da pripadaju. Porez na uvoz za oružje skače na 99%, za hranu takođe na 99%, kao i za karte. Sve ostalo ostaje nepromenjeno.

Dakle, u tom periodu i dalje po izuzetnim uslovima u eSrbiju se izvoze gvožđe, dijamanti, nafta i pšenica.

Nakon toga, porez na uvoz za hranu dolazi na 50%, a zatim i oružje i karte idu na 50%. I konačno porez na uvoz za pšenicu skače na 60%. Verovatno pokušavajući da sačuva kompanije za dobijanje gvožđa(vraćena je medium iron regija), država podiže i porez na uvoz za gvožđe na 30%.

U tom periodu ostaju povoljni uslovi za izvoz dijamanata i nafte u eSrbiju.

U narednom periodu porez na uvoz za gvožđe pada na 15%, jer je postalo očigledno da sa prilivom novog stanovništva i razvitkom manufacturing sektora, domaće kompanije za dobijanje gvožđa ne mogu da zadovolje potrebe sve većeg broja kompanija za proizvodnju oružja i/ili postavljaju previsoke cene robe u odnosu na ostatak svetskog tržišta, jer se nalaze u medium resource sektoru. Nakon toga isti taj porez pada na 10%, a iz istog razloga pada(razvitak construction sektora) i porez na uvoz za drvo na 10%.I konačno je došao i period porez na uvoz za hranu skače na 99%.

Tada je osim izvoza nafte i dijamanata u eSrbiju postalo i relativno isplatljivo izvoziti i drvo i gvožđe.

Kako su svi videli lepu priliku da imaju land kompaniju u eSrbiji tako što će otvoriti kompaniju za dobijanje pšenice u Vojvodini, dolazi polako do prezasićenja tržišta, pa samim tim i porez na uvoz za pšenicu odlazi na 90% i kako manufacturing sektor sve više napreduje usled trening, ali i onih drugih, ozbiljnih ratova, porez na uvoz za oružje odlazi takođe na 90%.
Nakon toga konačno porez na uvoz za naftu odlazi sa 2 na simboličnih 1%. Pokloni sa 79 idu na 80%, oružje sa 90 na 95%, pšenica takođe sa 90 na 95%, a karte sa 50 na 55%. Ubrzo pšenica odlazi na 99% i na toj vrednosti je ostala i do današnjeg dana. Gvožđe pada na svega 5%, ali se ubrzo vraća na 10%.

U tom periodu konačno postaje jasno da eSrbija nema potrebu za uvozom gotovih proizvoda, bar što se tiče nižih kvaliteta istih.

Povoljni uslovi za izvoz nafte i dijamanata u eSrbiju važe i tada, a tako je i dan danas.

Gvožđe kao i tada, tako i danas, ne može održati istu vrednost poreza na uvoz.
U sledećem periodu dolazi do jedne veće promene kada je gvožđe u pitanju- porez na uvoz pada na 1%, a ujedno i drvo pada sa 10 na 2%. Ono što je vrlo interesnatno je da i oružje tada sa 95 pada na čak 25%. U trenutku kada se smanjio porez na uvoz za gvožđe i proizvodnja oružja postala jeftinija, otvaraju se vrata i stranim kompanijama za proizvodnju oružja. Ovom pričom ću morati da se pozabavim nekom drugom prilikom, jer ne želim da previše odem od glavne teme članka.
Karte odlaze sa 55 na 60%, hrana konačno na 99% i takvo stanje ostaje do današnjeg dana.

Na kraju, iz svega ovoga se izvlači jedan vrlo bitan zaključak: najisplatljiviji izvoz je izvoz sirovina u državu koja ga nema čak ni kao medium resource u okviru svojih granica. U slučaju eSrbije to su nafta i dijamanti, koji su prema gore navedenom uvek bili na minimalnoj vrednosti poreza na uvoz.

Po isplatljivosti zatim ide izvoz sirovina u državu koja tu sirovinu ima u medium vrednosti. U slučaju eSrbije to su drvo i gvožđe. Da je eSrbija kojim slučajem ostala slabašna i neorganizovana državica pitanje je da li bi i to bilo isplativo. Zašto? Zato što imamo jednu jedinu high resource regiju, koja se nalazi u pograničnoj oblasti i eventualnim padom te regije, land sektor u eSrbiji bi održavale kompanije za dobijanje gvožđa i drveta. Kako bi zaštitila domaće proizvođače država bi morala da podigne porez na uvoz za drvo i gvožđe.

Što se tiče manufacturing sektora, nikada se ne može znati koliko će dugo biti isplatljiva licenca za strano tržište. Ako pogledamo primer eSrbije, domaće kompanije za proizvodnju karata, poklona i hrane sada su zaštićene visokom vrednošću poreza na uvoz i pošto je to roba koja se u najvećim količinama prodaje u rasponu od Q1 do Q2, domaće kompanije kojih je najviše upravo kvaliteta 1 i 2 će moći da zadovolje tržište bez nekih dodatnih ulaganja. Kada je u pitanju oružje, neću da zalazim u to zašto porez ne štiti u dovoljnoj meri domaće proizvođače, ali je sasvim sigurno da će tu tokom narednog perioda dolaziti do promena, sve dok jednom ne bude došao dan kada će i eSrbija, kao i druge razvijene eDržave, moći da obustavi uvoz oružja.



Nije sve tako crno...

Da nije sve tako crno, pokazaće nam ni manje ni više nego crno tržište. 🙂 Na žalost, ja kao bivši, a verovatno i budući državni funkcioner, ne mogu vam otkrivati principe funkcionisanja crnog tržišta(Black Market ili skraćeno BM) u eRep-u, jer izbegavanje plaćanja poreza šteti državi. Ako imate dovoljno mašte, znanja i volje, snaći ćete se i sami.
Nemojte mi slati privatne poruke u kojima ćete mi postavljati pitanja u vezi BM-a, jer ako na njih neću javno da odgovorim, neću ni u privatnoj komunikaciji. Postoji dovoljno članaka/tutorijala koji se bave tom temom, uz malo truda doći ćete do njih.




3.KVALITET KOMPANIJE I ZALIHE SIROVINA I/ILI GOTOVIH PROIZVODA

Treća i ako ne najbitnija, onda svakako stavka na koju se obraća najviše pažnje, je sama kompanija i ono što je u njoj. Što se tiče kvaliteta kompanije, svako će svoju kompaniju ceniti onoliko koliko je uložio u njeno unapređivanje. Na osnovu toga
Q1 kompanija vredi 20golda,
Q2 vredi 40golda(upgrade sa Q1 na Q2 košta 20golda),
Q3 vredi 90 golda(upgrade sa Q2 na Q3 košta 50golda),
Q4 vredi 190 golda(upgrade sa Q3 na Q4 košta 100golda) i
Q5 vredi 390 golda(upgrade sa Q4 na Q5 košta 200golda).



Dosadašnje iskustvo u kupovini/prodaji kompanija naučilo me je sledećim stvarima kada je u pitanju određivanje vrednosti zaliha(stock) u kompaniji:
1.Land
Cena jedne jedinice gotove sirovine trebalo bi da se ceni trenutnom njenom vrednošću na marketu države u kojoj se nalazi kompanija.

2.Manufacturing
Cena jedne jedinice gotovog proizvoda trebalo bi da se ceni BM vrednošću, odnosno cenom bez PDV-a. Cena zaliha sirovina za proizvodnju takođe se ceni BM cenom.

3.Construction
Za proizvode i sirovine važi isto što i u Manufacturing kompanijama, ali se dodaje i određena vrednost kompaniji na osnovu dostignute produktivnosti za proizvod koji je još uvek u procesu proizvodnje. Oni koji imaju iskustva sa kompanijama iz ovog sektora znaju o čemu govorim, a oni koji ne znaju o čemu se radi dobiće objašnjenje kada budem pisala o produktivnosti u Construction sektoru.




4.LOKACIJA KOMPANIJE

Pod lokacijom kompanije podrazumevam region u kojem se ona nalazi, ali i lokaciju regiona na mapi eSveta.

Za kompanije Land sektora od presudnog je značaja u kojem se regionu nalaze. Ako kupujete kompaniju na Company Market-u, pogledajte prvo u kom se regionu nalazi. Prodavci često stave u nazivu kompanije reči High Region kako bi privukli lakomislene i brzoplete kupce, a kompanija se zapravo nalazi u medium regionu. Ako otvarate novu kompaniju, prvo preselite organizaciju tamo gde želite da kompanija bude otvorena. Prilikom otvaranja kompanije igrica vam ne daje opciju odabira države i regiona, već je podrazumevano otvara tamo gde se u tom trenutku nalazi vaša organizacija.

Takođe vodite računa da ne otvorite/kupite recimo kompaniju za dobijanje gvožđa tamo gde je drvo na high vrednosti, a gvožđe ustvari na medium ili ga uopšte i nema. Znači, tip kompanije mora da se podudara sa high resursom regiona u kojem se kompanija nalazi.

Nemojte se zavaravati i nadati se da imate šansu da zaradite ako posedujete land kompaniju u medium regionu!
Formula za produktivnost za kompaniju koja pripada Land sektoru ide ovako:
Produktivnost= 0,25*trenutni skill radnika*množilac koji se dobija na osnovu broja zaposlenih*množilac koji se dobija na osnovu wellnessa radnika*množilac koji se dobija na osnovu količine resursa u regionu*množilac koji se dobija na osnovu kvaliteta fabrike

Množilac koji se dobija na osnovu količine resursa u regionu uvek iznosi:
-za High region: 2
-za Medium region: 1 i
-za region gde resursa uopšte nema: 0,01

Dakle, ako imate Land kompaniju u Medium regionu, produktivnost vaših radnika, odnosno ukupna dnevna produktivnost kompanije, biće duplo manja nego što bi bila u High regionu. Radnike ćete morati da plaćate isto koliko ih plaćaju i poslodavci koji poseduju kompaniju u High regionu(ako želite da se neko uopšte zaposli kod vas), a oni će vam proizvoditi duplo manje sirovina. To bi značilo da ste sebi duplirali troškove proizvodnje i da ćete neizbežno otići u minus.

Jedina šansa za neku minimalnu zaradu posedovanjem kompanije u Medium regionu mogla bi da bude u državi koja nema ni jedan High resource region. Tada bi kompanije u Medium regionima određivale visinu plate za Land sektor, odnosno ne bi postojale kompanije High regiona koje bi remetile to svojom mogućnošću da radnicima ponude veće plate. Naravno, tu bi država morala da štiti te kompanije podizanjem poreza na uvoz. U suprotnom, cela priča nema smisla. Ali, sve i da ta država nikad ne dođe ni do jednog High resource regiona i da vlast štiti domaće kompanije, opet je pitanje koliko će one imati uspeha u poslovanju. Da bi te kompanije uskladile troškove proizvodnje i plate, morale bi da:
-ponude izuzetno male plate
-podignu prodajnu cenu sirovina
Ako ponude male plate i cenu svog proizvoda usklade sa celokupnim svetskim tržištem, velika je verovatnoća da će radnici sa Land skill-om ili napustiti državu ili se preorijentisati na neki drugi sektor.
Ako podignu prodajnu cenu sirovina, doći će do neusklađenosti cene sa svetskim tržištem i vlasnici Manufacturing i Construction kompanija prestaće da kupuju sirovine na domaćem marketu.

Na kraju krajeva, zašto bismo uopšte razmišljali o tome kojim će tokom krenuti naše poslovanje ako posedujemo Land kompaniju u Medium regionu... Bolje razmišljajmo pre nego što kupimo/otvorimo kompaniju. 🙂



Za kompanije Manufacturing i Construction sektora nije od nekog značaja u kom su regionu otvorene, jer njihova produktivnost ne zavisi od količine resursa u regionu. Ali položaj regiona u kojem imate kompaniju na mapi eSveta mogao bi da ima određen značaj...
Kako ne morate da vodite računa o tome u kom regionu ima ili nema resursa, možete kompaniju otvoriti u bilo kom regionu države za koju ste se opredelili. Ako ne želite da se jednog jutra probudite sa kompanijom u neprijateljskoj državi, izbegavajte pogranične regione, kao i one koji nisu u državi koja je njihov originalni vlasnik. Najbolje je da budete u sredini države, okruženi originalnim regionima, kao što je to u eSrbiji slučaj sa Beogradom. Ili ako možete da birate uz koju ćete granicu biti, budite uz bezbednu granicu(na primer: Južna Srbija) ako možete, a ne uz onu koja se graniči sa neprijateljskom državom(na primer: Vojvodina).



Toliko od mene u ovom delu...
Treći i četvrti deo očekujte za par dana... 🙂

Pozdravlja vas

heroina