"Старке"

Day 1,240, 15:20 • Published in Serbia Serbia • by The Other One

Купио сам „старке“ јуче. Беле. Оне претходне су ми дотрајале. Али их нисам бацио. Не, не могу после једанаест година верности. Ипак смо прошли превише прашњавих улица. И оних покислих. Носио сам их и када баш није било време за то. Једноставно, када нешто волиш желиш да је увек ту.

Често је су људске жеље неоствариве, немогуће. Али човек не функционише разумом, већ се води емоцијама. Вером. Бар сам ја такав. Кажу да када у нешто верујеш и силно желиш да ће ти се остварити. Лажу. То је само она реч утехе која те гура у неки паралелни универзум. Тера те, сабија у твој мали свет. Тера те од реалности, излизаног друма свакодневнице на који си навикао, огуглао. А не помераш се. Онда се све то претвори у меланхолију. Постане ти свеједно што ћеш да устанеш ујутро да као зомби прегураш дан. До ноћи.

Ноћи су ми тешке. А волим их. Ваљда зато што сам тежак човек. А нисам некада био. Старим, то је... У мени се преплићу мисли и емоције једног дечака и старца, као гране тополе поред моје зграде на овом проклетом ветру што не стаје. Ветар ми доноси немир. Пролеће је, а јесен ми се кези кроз мусави прозор подстанарске собе. Пролеће ми доноси нове жеље и нове наде, али јесен је крива што су те жеље уствари исте. Само је другачија амбалажа оних старих, неиспуњених жеља.

Њој нисам био веран једанаест година. Веран сам јој откад је знам. Од те јесени пре много година. Ваљда ће требати још толико година да прође па да се и те танане ствари које букте у мени стишају, излижу. Да попуцају по шавовима, распадну се... Као „старке“. Онда ћу мирне душе да их спакујем у неки кутак свог живота, одложим... Да ми не буду сваки пут пред очима кад их склопим пре сна.

Јако мало спавам. У просеку свега четири-пет сати дневно. Често се будим током сна. Увек проверим телефон. Не, не занима ме колкико је сати. Чекам нешто, безвременско. Оно због чега стражарим сваке ноћи на јастуку свог маленог живота. Чекам њу.

Довршио бих, да знам куд ћу са својим мислима...