Join the new world

Рушење срамотног „Вуковарског мита": Туђману у Вуковару није требао мир него рат

Мит и темељ хрватских лажи!



Је ли агресија била разбијање Југославије које су на валовима хрватског клеро-фашизма извеле удбашко-партијске структуре и међународни центри моћи - Вашингтон, Лондон, Берлин, Ватикан... ? Је ли агресија била избацивање Срба из хрватског устава, истих оних Срба који су Хрватску (у авнојским границама) и створили? Је ли агресија била отпуштање Срба са посла и тјерање да потписују изјаву о лојалности? Је ли агресија била убијање српских цивила и рушење њихових објеката прије почетка рата у Вуковару и другим градовима и селима по Хрватској?

Мислав Хорват (Аутор је хрватски политички аналитичар)

Увод: Сваки народ има један или више националних митова. Митови су кохезивна сила народа и мотивација. Поготово у тешким временима, митови помажу да сваки припадник одређеног народа постане свјестан своје припадности и свог мјеста у том народу, свог диоништва у једној великој породици чија је прошлост често била мукотрпна, али и славна, а очували су је храброст, част и спремност појединца на жртву за заједницу. Тако Французи имају „Ивану Ореланску", Срби „Косовски мит", итд. Мит није лаж ни измишљотина него стварни догађај који је кроз стољећа попримио митске димензије у свијести народа и постао централна точка у обликовању националног идентитета.

Хрвати као и многе друге умјетно створене нације све до 1991. године нису имали свој мит. Католичка црква и владајуће гарнитуре у Хрватској изабрале су баш вуковарску битку за службени хрватски национални мит. Међутим, „Вуковарски мит" је за разлику од других националних митова потпуно утемељен на лажи, превари и подвалама.

Данас сва дјеца у Хрватској у 8. разреду одлазе у Вуковар и тамо уче како је Вуковар одувијек био хрватски град, како су рат у Вуковару започели Срби и ЈНА која је била српска војска, како се у Боровом селу догодио масакр „хрватских редарственика", како је Вуковар „град херој", „хрватски Стаљинград" који је био у потпуном окружењу и којег су бранили слабо наоружани „бранитељи", како је Овчара највећи злочин... У наставку ћемо користећи само хрватске изворе побити све ове лажи којима се и даље распирује мржња и онемогућује миран суживот Срба и Хрвата. Када се медији у Хрватској згражају над повицима „Уби Србина!", чак и на утакмицама гдје Хрватска уопће не игра са Србијом, када се „јавно мијење" ишчуђава што људи на концерте Тхомпсона носе усташку иконографију и што на свадбама свира пјесма „Јасеновац и Градишка Стара" која слави клање српских цивила у 2. свјетском рату, када су политичари у шоку јер су претучени православни богослови, а ћириличне плоче поновно разбијене, нек се сјете да су и сви они одговорни за те догађаје барем тако што и даље инзистирају на бесчасном „Вуковарском миту", поготово 18.11. када читава Хрватска уз незамисливо пренемагање и патетику слави тај срамни догађај. Догађај који заправо илустрира читав рат у Хрватској који је према изјави првог хрватског министра полиције и Туђманове десне руке почео нападима хрватских полицајаца и паравојних јединица на Србе и српска села. Вуковарска битка за увертиру има покоље српских цивила мјесецима прије почетка рата, блокирање касарне ЈНА и убијање рочника. Она је добар показатељ како су Хрвати извршили агресију на Србе, а касније покварено кривицу за рат покушали приписати Србима. Вуковарски мит је темељ свих осталих хрватских безобразних лажи. Овај текст је скроман допринос демистицирању тог одвратног мита.

Заблуда: Вуковар је одувијек био хрватски град - Истина: Вуковар никад није био хрватски град

До 18. стољећа Срби су у Вуковару били апсолутна већина, а онда Аустро-Угарска почиње досељавати становништво из цијеле Монархије. Број Срба се додатно смањио након усташких покоља из 1941, а наставио се смањивати и у десетљећима послије другог свјетског рата када су комунистичке власти масовно досељавале Хрвате, поготово из Далмације и Херцеговине. Унаточ свему, Вуковар је остао мулти-етничка средина, гдје је осим Срба и Хрвата живјело и јако пуно Мађара, Нијемаца, Русина, Словака, Украјинаца и др. ... На посљедњем предратном попису становништва (1981.) чак се 21,2 посто становника Вуковара изјаснило као Југославени, највише у цијелој Хрватској, док је Хрвата било само 37 посто. Зато не треба чудити да је баш Вуковар изабран од стране Туђмана и ХДЗ-а као поприште ратних сукоба. На изборима 1990. у Вуковару уопће није побједио ХДЗ, него СДП. Коментирајући резултате тих избора у Вуковару хрватски предсједник Фрањо Туђман је изјавио: 'Запамтит ће ме црвени Вуковар!' И запамтио га је.

Заблуда: Рат у Вуковару су почели Срби

Истина: прије било каквих сукоба, још у рано прољеће 1991, Хрвати су почели отимати и убијати српске цивиле, тако да су до почетка директног ратног сукоба хрватске паравојне јединице убиле најмање 126 цивила српске националности према хрватских изворима (шеф Туђманове обавјештајне службе, СУЗУП-а у Вуковару, Фердинанд Јукић наводи ту бројку, док ЈНА наводи и до 400). Припадници хрватских паравојних јединица нису били само из Вуковара, већ су тамо смишљено послани из цијеле Хрватске, па су и многи вуковарски Хрвати били у страху.

Прије било каквог рата и сукоба, хрватске власти у Вуковару престале су Србима исплаћивати пензије и почеле отпуштати Србе са посла. Прије било каквог рата и сукоба припадници хрватских паравојних јединица дигли су у зрак српске кафиће: „Крајишник" (15. 4.), „Сарајка" (3. 5.), „Туфо" (3. 5.), „Брдо" (6. 5.), „Мали рај" (28. 6.), „Попај" (2. 7.), „Точак" (21. 7.), „Чокот бар" (24. 7.), „Шид" (30. 7). А још 1989. дизани су у зрак киосци српских новина. Поштеђена није била ни кућа познатог ногометаша Синише Михајловића чија је мајка Хрватица. Њих су хрватске паравојне јединице потпуно опљачкале и уништиле, а чак су му у бјесомучном дивљању и оргијању и обитељске фотографије спалили. Налогодавци злочина били су високо рангирани чланови ХДЗ-а, секретар народне обране опћине Осијека Бранимир Главаш (познат по ријечима којима је најавио рат: „нека игре почну"), секретар народне обране опћине Вуковар Томислав Мерчеп, потпредсједник хрватског сабора и бивши сурадник удбе Владимир Шекс и Иван Векић који ће 31.07.1991. постати министар унутарњих послова Хрватске.

Од те четворице Главаш је осуђен за ратне злочине од стране хрватског суда, Мерчепу се суди, Векић је под истрагом УСКОК-а, а Шекса је за злочине оптужио споменути Главаш. То потврђује и први Туђманов министар унутарњих послова Хрватске, Јосип Бољковац у својој књизи „Истина мора изаћи ван" гдје описује догађај из 4. мјесеца 1991. када су Шекс, Шушак, Главаш и Вукојевић (све високо ранигирани ХДЗ-овци) пуцали армбрусима по Борову селу. То је било пуно прије него је било који Србин испалио иједан метак у Вуковару!

У Вуковару су, као да је под нацистичком окупацијом, биле потребне пропуснице које је издавао Томислав Мерчеп. О атмосфери коју су стварале хрватске паравојне јединице на челу са Мерчепом свједочи и повјереник хрватске владе за Вуковар, Марин Видић Били, у писму које је из Вуковара упутио хрватској влади, али и неколицини опорбених челника:

„...Именовањем Мерчеп Томислава за секретара Опћинског секретаријата у Вуковару дошло је до узурпације власти и концентрације функција у једној особи и то предсједника ХДЗ-а те фактички заповиједња ЗНГ-а, полицијом те цивилним органима власти. Окружен људима сумњивих моралних и стручних квалитета, бившим криминалцима, преузели су апсолутно надзор над свиме у Опћини Вуковар, не презајући од насилних и репресивних мјера над грађанима Опћине Вуковар (бесправним упадајем у приватне станове, упућивањем усмено и писмено у напуштене станове особа које су тражиле смјештај, пљачкањем станова, одузимањем приватних возила, насилним привођењем на саслушање па чак и егзекуцијама. Таквим понашањем створио је у граду опћу психозу страха међу хрватским и српским пучанством што је резултирало масовним бијегом из града, тоталном блокадом рада полиције, ЗНГ-а, органа управе и створило опћу конфузију...„

Колико лицемјерно звуче изјаве појединих вуковарских Хрвата који су се у оном кривотвореном гебелсовском филму Б92 „Посљедњи рез" ишчуђавали зашто су Срби у прољеће и рано љето 1991. бјежали из Вуковара! Једна суговорница, Љиљана Алвир чак врло лоше глуми разочараност што им вуковарски Срби који су бјежали нису рекли како се спрема рат. То је врхунац безобразлука, јер вуковарски Срби, као и остали хрватски Срби, нису бјежали из Хрватске због тога што су знали да се спрема рат, него јер су свакодневно малтретирани, отпуштани са посла, ликвидирани. То је вријеме када хрватске новине објављују имена, презимена, адресе и бројеве телефона Срба и Југославена по квартовима. И шта је та бједница, Љиљана Алвир могла мислити какав ће одговор ЈНА бити на то што су хрватске паравојне јединице блокирале касарну у Вуковару и снајперима убијале рочнике? Да ће ЈНА у Вуковар ући са цвијећем?! Тај филм „Посљедњи рез" читаво вријеме на један врло покварен начин манипулира са чињеницама, приказујући догађаје кронолошки криво, пуштајући изјаве најгорих хрватских злочинаца као што је Иван Векић (који је пријетио хрватским властима да ће ако га ухапсе ради злочина над Србима дигнути неку своју „хрватску стражу" са оружјем на њих), који за Мерчепа, ратног злочинца из Вуковара каже да је „доброћудна причалица" и тиме се изругују свим жртвама које су његови ескадрони смрти побили. Интересантно да и чак и тај Мерчеп својим изјавама руши вуковарски мит; једном је баш у Вуковару изјавио да је Вуковар добар примјер лоповлука, покварености и договореног рата.

Истина: Борово село било је чисто српско село

Срби су чинили више од 98 посто становништва. На изборима из 1990. у Боровом селу је, као и у другим опћинама са српском већином, побједио СДП што показује да су Срби из Боровог села били за суживот са Хрватима. Неколико мјесеци људи су живјели мирно, а онда су хрватске паравојне јединице под водством Томислава Мерчепа почеле дизати тензије. ХДЗ је својим члановима у Вуковару већ почетком 1991. подјелио оружје. Убрзо су хрватске паравојне јединице дигле у зрак прве српске објекте, а онда и ликвидирали прве српске цивиле. 15.04. минирана је српска кавана „Крајишник" на Сајмишту. 1. 05. догодило се и свирепо убојство српског старца Стевана Инића у Бршадину, селу близу Борова. У Боровом селу за празник рада мјештани су као и сваке године до тада извјесили југославенску заставу на мјесну заједницу, заставу државе која је тада још увијек била заједничка држава и Хрвата и Срба, а предсједник и премијер Југославије били су Хрвати. Та застава сметала је патроли тзв. хрватских полицајаца из Осијека, а уствари се није радило о полицајцима, него о припадницама хрватских паравојних јединица којима се подјељење полицијске значке неколико мјесеци раније.

Када је крајем 1990. године тадашњи хрватски министар обране Шпегељ снимљен како говори да ће убијати обитељи официра ЈНА на кућном прагу и када је откривено да се хрватске паравојне јединице већ увелико наоружавају, хрватске власти су свим припадницима паравојних јединица, међу којима је било пуно криминалаца и бивших усташких терориста из дијаспоре, подјелиле исказнице МУП-а.

Мјештани су тим тзв. полицајцима пружили отпор; ови су се дали у бијег, а двојицу су мјештани заробили. Туђману и власти у Загребу је то била идеална прилика за изазивање инцидентавећих размјера који им је био пријеко потребан - референдум о самосталности Хрватске се ближио и требало је сензибилизирати јавно мјење у Хрватској. Одмах идући дан, Туђманов режим шаље у Борово село до зуба наоружане припаднике паравојних јединица са значкама МУП-а, аутобус и мноштво особних возила. Чим су ушли у центар Боровог села и изашли из аутобуса отворили су ватру по цивилима, иако је у непосредној близини била школа пуна дјеце. На лицу мјеста је убијен старац Војислав Илић, неколико цивила су ранили, а међу њима и једног Хрвата који је куповао пелене за дјете које само чудом није погођено. Тзв. хрватски редарственици покушали су заузети најважније точке у селу, али им је из двије најпосјећеније каване у центру узвраћена ватра, а затим су се укључили и други мјештани Борова села који су у том тренутку били усред пољопривредних радова.

„Редарственици" нису очекивали такав отпор, па су се у кукавичком бијегу одлучили за гнусан чин. Упали су у амбуланту гдје су вадили бомбе пред мајкама и дјецом и дјецу узели као таоце, чак су на прозор, док је трајала пуцњава, ставили десетогодишњу кћер локалног власника дискотеке Младена Грбића, као и кћер заповједника обране Борова села Вукашина Шошкочанина који ће се наводно утопити нешто касније, мада остаје сумња да су га убили хрватски паравојници јер је био склон преговорима.

Туђману у Вуковару није требао мир него рат. Кад се видјели да ће мјештани обранити село и да им нема спаса, јер им је појачање заустављено и одбијено на улазу у село, „редарственици" су у помоћ позвали ЈНА која је око 15 сати ушла у село, прво заштитила, а онда и евакуирала хрватске „редарственике". Исти ти „редарственици" и хрватске паравојне јединице само мјесец дана касније, блокорат ће касарну у Вуковару, те исте ЈНА која их је спасила, затворит ће им воду, струју и убијати рочнике из снајпера. 19.5. одржан је референдум о Хрватској самосталности у недемократским увијетима, а напад хрватских „редарственика" била је фалсе флаг операција која је требала неодлучне увјерити да са Србима није могућ миран суживот.

18 година након тог догађаја, Јосип Бољковац, први хрватски министар унутрашњих послова, који је у вријеме напада на Борово село обнашао ту функцију и био Туђманова десна рука, признат ће у својој књизи „Истина мора изаћи ван" коју је објавио пред смрт, да је рат у Хрватској почео нападима хрватске полиције на Србе и да је напад на Борово село био хрватска провокација. Само је бесрамна хрватска пропаганда могла такав гнусан чин приказати као некакву жртву и „покољ хрватских редарственика".

Заблуда: Срби су у Београду бацали цвијеће на тенкове који су ишли на Вуковар

Истина: Београд је тада имао више од 1,5 милијуна становника, а тенкове је испратило неколико стотина људи што је видљиво и на снимкама. У Београду су се одржавали анти-ратни просвједи, за разлику од Загреба и цијеле Хрватске гдје није било нити једног јединог анти-ратног просвједа. У Загребу је у то вријеме Туђман пријетио да ће Србе свести на 3,5 посто, хвалио се да је сретан што му жена није ни Српкиња ни Жидовка, а хрватско лудило је ишло до те мјере да је коментатор ХРТ-а његов долазак на трг Бана Јелачића пред опијено мноштво успоредио са уласком Исуса у Јерузалем. За разлику од Хрватске, гдје је одазив на мобилизацију био од 30 до 60 посто, у Београду је одазив био 2 до 10 посто, а и они који су били мобилизирани су често дезертирали и одбијали судјеловати у рату. Један војник је чак довео оклопни транспортер са ратишта пред скупштину у Београду.

Заблуда: ЈНА је напала Вуковар

Истина: ЈНА је 14.9.1991. кренула у легитимну и легалну деблокаду своје касарне у Вуковару. Хрватске паравојне јединице 20 дана држале су касарну ЈНА у блокади без икаквог разлога. Према признању Томислава Мерчепа, ЈНА је била врло коректна у Вуковару, а не треба заборавити да је баш ЈНА 3 мјесеца прије него што ће јој хрватске паравојне јединице блокирати касарну у Вуковару спасила хрватске „редарственике" у Боровом селу. Данима прије почетка деблокаде, Туђман је одбијао свог негдашњег пријатеља Кадијевића који га је молио да деблокирала касарну, укључи воду и струју или да бар дозволи покапање лешеви младих рочника ЈНА који су били убијени од хрватских снајпера и које се ради тих снајпера није могло покопати. Туђман, како је већ раније одлучио у Вуковару направити покољ, остао је глух на све Кадијевићеве молбе, наговарања и пријетње. Не треба заборавити да је велики дио становника Вуковара ЈНА доживљавао као своју војску која их је ослободила. ЈНА је 14.9.1991, када је кренула у деблокирање касарне, и даље била једина легитимна и легална војска у цијелој Југославији, па тако и у Вуковару. Према томе, ЈНА није могла напасти град у држави гдје је она једина службена војска, гдје се налази њезина касарна под блокадом и паљбом и гдје је велики дио становника града сматра својом војском.

Заблуда: ЈНА је била српска војска

Истина: На челу ЈНА био је Вељко Кадијевић, Хрват по мајци, рођен у Хрватској, ожењен Хрватицом. Његови замјеници били су Хрват Јосип Грегорић и Словенац Стане Бровет. Од свих хрватских генерала у ЈНА, тада је на хрватску страну прешло мање од 25 посто, док је преко 75 посто хрватских генерала остало у ЈНА до краја рата у Вуковару!

У вријеме битке за Вуковар Главни командант штаба Централне команде у Београду био је Хрват Андрија Силић, главни командант Ратног ваздухопловства био је Хрват Звонко Јурјевић (који је баш тада замјенио Хрвата Антона Туса), главни командант Југославенске ратне морнарице Хрват Божидар Грубишић, главни командант Центра високих војних школа у Београду био је Хрват Иван Радановић, главни командант Командно штабне академије Хрват Томислав Бјондић, главни командант Војне академије у Београду Хрват Мате Пехар, док је нешто прије рата у Вуковару Александар Васиљевић (поријеклом Бугарин) преузео КОС од Хрвата Миливоја Павичевића, који је и даље остао у ЈНА.

Командант Прве Армије која је кренула у деблокаду своје касарне у Вуковару био је Александар Спировски, Македонац. Током цијеле 1991, дакле у вријеме борби за Вуковар, у саставу ЈНА био је велики број Хрвата, Муслимана, Македонаца, Црногораца и нешто мање Словенаца. Муслиманских официра тада је у ЈНА било око 500, а најпознатији су Атиф Дудаковић, Сефер Халиловић и Изет Нанић којег ће 1995. са леђа убити муслимани у Хрватској, док је са својим војницима чинио злочине над српским цивилима у Крајини који су бјежали од хрватске војске. И на свим осталим функцијама били су Хрвати. Од Титове смрти реално најутјецајнија особа у Југославији био је премијер. Сво троје премијера након Титове смрти су били Хрвати. 1991. предсједник председништва СФР Југославије био је Хрват Стипе Месић, премијер Хрват Анте Марковић, министар вањских послова Хрват Будимир Лончар, начелник Службе безбједности Хрват Здравко Мустач...

Наставак текста можете прочитати овде.