Marfijev zakon

Day 1,833, 02:24 • Published in Serbia Serbia • by momars

Kao što znate, ima već neko vreme kako sam intezivirao eRep posle jednogodišnje pauze i u ovih desetak dana pokušavam da pohvatam konce. Sadašnja situacija se, verovali ili ne, mnogo razlikuje od one kada sam prešao u 2klik. Da podsetim. Moja pauza je usledila po okončanju mandata predsednika UeS. Tada je ustoličena saradnja između UeS i Zajedno i bila u povoju. Prestala saradnja sa SNO. Hrčak i ekipa su žarili i palili po eSrbiji. Prepucavanja ličnog i međustranačkog tipa na sve strane. Ovo što se sada dešava je mala maca. Možda i zato što Hrčak polako gubi superiornost, UeS i Zajedno jačaju. Jedino je SNO izgubio korak, ali se nadam da će i oni uhvatiti priključak jer se sećam da je u njihovim redovima bilo puno kvalitetnih ljudi i što sam uvek isticao poštenih i vrednih. Nažalost mnogo igrača iz mog perioda više ne igra, a bilo je tu masa interesantnih likova bez obzira iz koje su političke opcije. Ove nove političke relacije i odnosi mi nisu baš sasvim jasne, te stoga i ne pokušavam da radim bilo kakve analize tog tipa. Vidim da je mnogo mladih epolitičara isplivalo na površinu i drago mi je što sam ja “krivac” za neke od njih. Sve u svemu, mnogo je mirnije nego pre sa jedne strane , ali sa druge i nekako mi deluje trulo jer je masa kvalitetnih igrača uzelo neka druga državljanstva kao što je USA. Verovatno se radi o razočarenju stanja u eSrbiji, da ga bem. Ni izbori nisu kao što su nekad bili. Gde se ta žar i gde su se ti igrači pogubili Bog sveti zna. Pa ni Pure nije onaj stari. Počeo da vaga šta će reći i kako će, iako je u pravu sa svojim stavom. Što više vremena prolazi umesto da mi bude jasnije imam utisak da sam u isto vreme i lud i zbunjen. Možda sporo kapiram, videćemo. Sve ovo me podseti na događaj sa mojim kumom koga ste upoznali u prethodnom članku vezano za babine gaće. Ovaj put, u događaju koji ću podeliti sa vama on će biti glavni junak.



Beograd 1990

Postoje ljudi koji imaju problem snalaženja u prostoru. Jednostavno, koliko god se trudili ne uspeva im da se orijentišu tako da im i pronalaženje najprostijih odredišta predstavljaju Tantalove muke. Jedan od tih je i moj kum Cojko. To je jedna dobrica od čoveka, vrlo često spreman za šalu na svoj račun sa blagotelećim pogledom i izgledom koji nije ni blizu onog što se naziva mačo. Kada na to dodamo njegovo studiranje mašinstva slika je skoro kompletna. Kao brucošu, snalaženje u Beogradu mu je bila noćna mora. Elem, jedne prilike moj brat iz Beograda me je provukao po mestima i posavetovao kako da sa studentskim bonovima uživam u dobrom zalogaju. To sam hteo da podelim sa Cojkom pa ga nazvah sa građevinskog u naš stan i dogovorih se da se vidim ispred mog faksa u 5 sati kada završim vežbe. U dogovoreno vreme ja dođoh ali kuma nema. Prođe 15 minuta, nema čoveka. Prođe više od pola sata, isto. Pošto u to vreme nije bilo mobilnog, ja lepo dignem ruke pa na moju 7cu i pravo u šest kaplara. Dok sam putovao razmišljao sam o uzroku njegovog ne dolaska. Pošto mu nisam ni majka ni žena odbacio sam sve one misli što one pomisle u tim situacijama, tipa nešto mu se loše desilo ili zaginuo kod neke ženske. Ovo poslednje je bilo sigurno jer je vrlo često imao ljubavne havarije pa sam ga jedva oženio i hvala Bogu sad ima porodicu. Dakle ostalo je samo pomisao da je naleteo na nekog valjevca daveža i nije mogao da ga se reši.



Stigoh konačno u stan a baka bugarka, koju ste upoznali u prošlom broju, me obavesti da je Cojko još u 3 sata otišao da se vidi samnom. Posle ove informacije više nisam bio siguran šta da mislim. Dok sam u glavi prevrtao sve moguće kombinacije o uzroku njegovog kašnjenja začuše se ulazna vrata i eto ti njega. Sad kreće objašnjenje. Odmah, po načinu priče, gestikulaciji, boji glasa sam skapirao da je ovo što upravo slušam mnogo puta u glavi tamburao dok je dolazio kući tako da mi je sve zvučalo kao loše interpretirana recitacija. Šta da se radi, znam čoveka u dušu. Pa odrasli smo zajedno. “ Znam ja da ti ideš sedmicom na građevinski, pa stadoh i ja na stanicu i lepo uđoh u nju kad je stigla”. “ Za sad je dobro, ništa nije promašio” pomislio sam u sebi. “ Stigoh ja na Slaviju i vidim svi izađoše napolje samo ja ostadoh “. “ Majstor derpe u sred vožnje promenio u 7L “. “ Hoće to. Hoće to da majstor u sred vožnje menja tablu i da svi to putnici primete samo ti ne “ i sve to ja pomislih ali u sebi. Dok sam ga znatiželjno promatrao nisam mogao da se načekam nastavka odiseje, jer znajući njega već sam imao nejasnu sliku kako je to sve izgledalo. Tačno sam znao kakva mu je bila faca kada su na Slaviji svi izašli osim njega. Mora da je složio onu njegovu a la Klint Istvud “ cool facu “ koju vrlo često koristi kao odbrambeni mehanizam u situacijama kada nešto zezne, a čučala mu je kao piletu dojka. “ Majstor i ja se okrenusmo sami i ja izađoh napolje dok me je taj derpe od vozača čudno gledao “. “ Nije mi jasno zašto, al hajde” rekoh mu. “ Razmišljam šta da radim, neću da kasnim a nemam pojma kako da stignem do Zelenjaka”. “ Do Zelenjaka”? upitah. “ Da. Lepo uhvatim moju 65icu, to makar znam pa do mašinskog, onda će mi valjda biti lako da dođem do građevinskog”. “ Logično razmišljanje “ počeh da ga bodrim. “ Tako se ja okretah po Slaviji i u daljini ugledam Beograđanku. Možeš misliti moje sreće”. “ Kakve veze ima Beograđanka sa građevinskim”? upitah. “ Kako bre nema? Gde je Beograđanka, tu je i Zelenjak. Gde je Zelenjak, tu je 65ica. Gde je 65ica tu je mašinski a gde je mašinski valjda je tu negde i građevinski. Samo sam par puta klimnuo glavom. “ Krenuh ja tako ka Beograđanki “.



“ Peške “? upitah. “ Naravno. Gde da izgubim i taj jedini orijentir. Kad na pola puta stadoše neka kola. Vidim ja Škoda 120 i to L, a unutra Česi. Porodica se vraća sa odmora. Zaustaviše me ljudi, otvoriše prozor i nešto počeše u glas da pričaju. Kad shvatiše da ih ne razumem, onda uprostiše pitanje” . “ Pancevi? Pancevi “? “ Sada sam ih razumeo, treba im put za Pančevo, ali slaba vajda od mene , mislim se ja. Oni moj izraz lica protumačiše da ne znam rečima da im objasnim pa mi brže u ruke tutnuše autokartu, dok su konstantno ponavljali : Pancevi. Pancevi. Okretah ja tu kartu u rukama neko vreme kad opet začuh ono papagajsko Pancevi, Pancevi. E tu ja pukoh. “ Jeblo vas više Pančevo. Čekaj bre da prvo vidim gde sam ja. Ubacih im kartu u kola i pravac - Beograđanka”. Potom se spustih do Zelenog venca. Dalje znaš. Kada stigoh na tvoj faks već si bio otišao. Onda nazad na 65icu i kucu. Jedva stigoh”. “ Samo da si ti stigao živ i zdrav. To ti je bila baš avantura” rekoh mu doj su mi misli bile fokusirane na samo jedan segment. Kakav moraš biti baksuz da u milionskom gradu natrčiš na moga kuma i tražiš da te on negde uputi. Marfijev zakon na delu.

P.S. Ukoliko želite da saznate kako je moj kum išao od 6 kaplara do studenjaka da se vidi sa ribom i kako se to završilo, ostavite komentar.

Дружењем до победе




momars