Ko se bije taj se vol(k)i

Day 1,834, 03:25 • Published in Serbia Serbia • by momars

Ovaj mlađi naraštaj sa eRepa me poznaje kroz ovih nekoliko članaka koje sam objavio po mom ponovnom aktiviranju, a oni iskusniji me se sećaju kao odmerenog igrača spremnog na šalu i na svoj račun, tolerantnog i uvek spremnog za druženje bez obzira o kome se radi. Uvek sam se trudio da oko sebe širim pozitivnu energiju. Ukratko, ljubav i rat, ali onaj eRep vojni. Vrlo često sam bio u situacijama da mirim zavadđene . Uvek i nanovo sam srećan kada u tome uspem. To mi je životni usud izgleda.

Po objavljivanju prethodnog teksta, od svih stvari, jedna mi je privukla posebnu pažnju. Moj drug Pure i Gambino su ostavili komentare u istom. On gore, a ona ispod i zamislite, nisu se podžapali. Već je to jedan napredak, pomislim, pa kad jedno od njih dvoje kaže “ Dobar dan “ ono drugo skače i vadi oči čarne. Hmmm, lepo baš lepo. Počnem malo dublje da analiziram taj za mene mio događaj i što sam se više udubljivao stalno sam dolazio do istog zaključka. Mnogo me sve to podseća na junaka mog prethodnog teksta, jednog jedinog i neponovljivog kuma Cojka i Micu. Šta se tu izdešavalo saznaćete uskoro, ukoliko budete strpljivi i dozvolite da ovaj događaj podelim sa vama.

Novi Beograd 1990 g.



Mica, kum Cojko i ja smo nekada davno pevali u gradskom horu. Beše to lepo druženje, koncerti, probe, ma zezanje na kub. Mislićete kakvo je to zezanje u horu i mora da su fore bljaks tipa. Nije verujte. Jednom prilikom ću vam i to ispričati, ali za sada ostajemo kod Mice i kuma. Njih dvoje nisu mogli da budu u istoj prostoriji ma kolika ona bila duže od 5 minuta a da se ne pofrkaju. Ko je koga zakačio pri prolasku. Ko koga nije zakačio. Ko je kome zauzeo mesto. Ko je kome ovo ko je kome ono i tako u beskraj. Na početku nam je svima bilo zanimljivo, ti beznačajni uzroci za svađu koji su kulminirali a bogami dovodili i do belog usijanja. U to vreme su nam bili jednostavno smešni i zanimljivi. Kako je vreme odmicalo, te njihove čarke su se pojačavale i što se tiče inteziteta i učetalosti. To je sve prouzrokovalo da su nam se jednostavno na glavu popeli. Da li vam ovo po malo ili po puno liči na nekoga?

Na svu sreću to se prekinulo kumovim i mojim odlaskom u JNA, a Micinim na studije u Beograd. Po okončanju vojnog roka eto i nas dvojice na studijama. Vreme je prolazilo. Predavanja, vezbe, ispiti, ženske, provodi … i sve što prati jedan normalan studentski život.

Jedne prilike, dok sam spremao ispit u sobu uđe Cojko. U početku nisam obraćao pažnju, ali kad je počeo da se šetka, skapirao sam da se nešto sprema. Ispod oka sam ga posmatrao i strpljivo čekao da kaže to što ima. Naravno, nije dugo izdržao pa me upita: “ E, šta radiš”? Polako odgurnuh pun sto razne literature i odgovorih: “ Evo igram fudbal. Što pitaš”? “ Ne zezaj. Hoćeš li da praviš pauzu”? “ Nema šanse. Do pre pola sata sam bio na pauzi” i brže bolje zgrabih prvu knjigu koja mi je pod ruku pala u strahu da me ne pritisne nekom od svojih blesavih ideja. A vrlo često ih je imao. “ Zamisli na koga sam u menzi naleteo. “ Nije čekao odgovor već odmah dodade: “ Na Micu “. Knjiga mi ispade iz ruku. “ Pa prežive li šta od inventara”? upitah. “ Ma daj, lepo smo popričali, klopali zajedno i na kraju otišli na piće”. Da sam imao još jednu knjigu u rukama i ona bi mi ispala, ovako sam morao ja da padnem sa stolice. Hteo sam da ga pitam mnogo što-šta ali mi reči jednostavno nisu navirale od šoka. Kada vide da od mene nema ništa kum dodade nešto što me dotuklo. Reče da ga je Mica posle tog susreta pozvala u goste u studenjak, da nastave druženje pošto joj je cimerka otišla kući preko vikenda. Nadčovečanskim naporima se podigoh i izađoh na terasu. Sunce je sijalo, oblačka ni u primesama. Od snega , grada ili neke druge alaudžine ni traga. A to sam očekivao. Nekako se pribrah od velikog iznenađenja i dok sam ulazio u sobu rekoh mu kako mi je drago to što čujem. “ E ali ima jedan problemčić” čuh ga kako izgovara. Vrlo često kad on ima problemčić ja nahebem zato sam sa pažnjom očekivao nastavak. “ Ne umem da dođem do studenjaka, pa sam mislio da odemo zajedno“. Bem ti, sve ti bem, pa mali milion puta smo išli zajedno tamo na klopu, u posetu kod ortaka i on opet ne ume da dođe. Psovao sam u sebi njegovu operisanost od snalaženja u prostoru. “ Jesi li ti lud? Šta ću ja u sobi sa vama? Da držim sveću? Nema od tog posla ništa, već ti uradi ovako … “ i ja njemu potanko objasnih kako da dođe do željenog cilja. Samo sam jednu stvar preskočio. Kada sam mu objašnjavao kada da gleda kroz prozor busa jer će mu se ukazati poznata slika studentskog grada nisam rekao sa koje strane da gleda.

Popakova se moj kum, sa sve pidžamom i četkicom za zube i ode. Neka mu je srećno, pomislim ja i vratim se na učenje.



Vreme je brzo odmicalo i htedoh da napravim pauzu a vrata se otvoriše i u sobu uđe Cojko. Prizor je bio paa recimo čudan. Kumu su se samo oči belele, a od glave do pete je bio prekriven blatom. Pitao sam se gde je uspeo da nadje blato kada je danima sijalo sunce, ali iskustvo mi je nalagalo da odćutim. Ako bih ga sad nešto pitao znao sam da mi nikad ne bi rekao, a opet znam ga da sam mora kad tad propričati pa makar i na pedu. Tako i bi. Ćutim ja , ćuti on i posle petnestak minuta čuh: “ E, znaš šta mi se desilo”? “ Nemam pojma” rekoh nehajno dok je u meni sto žeravica gorelo od želje da saznam priču. “ Hebote, sve ja uradim kako si mi rekao, ali se zeznem i sve vreme sam gledao sa kontra strane. Vidim ja izađosmo iz grada. Oko mene njive. Vidim da sam promašio. Izaći ili ostati, pitanje je sad. Dok sam razmišljao, ostadoh sam sa vozačem u busu. Majstor zaustavi i reče.: Momče poslednja stanica, Tošin bunar “. Aiii, kakav Toša, kakav bunar. Frka mi šta da radim. Izađem lepo i vidim u daljini daleko, daleeeeko naselje i krenem ja polako”. “ Nisi se setio da se vratiš istim busom”? upitah. “ Qrac. Ko zna gde bi me odveo. Tako hodajući primetim prečicu, preko njiva. Malo po malo stigoh na Novi Beograd pa opet nogu pred nogu i evo me u 6 kaplara”. Nisam mogao iščekati da ode u kupatilo pa da se kao čovek izvrištim od smeha. Dok sam se tako sam u sobi smejao, razmišljao sam o onoj dečijoj ” KO SE BIJE TAJ SE VOLI “

Nekom drugom prilikom sam kuma sproveo do studenjaka i on je sa rancem u koje je pedantno spakovao pidžamu i četkicu proveo, kako on kaže, nezaboravan vikend. Kasnije su se Mica i Cojko čak i zabavljali a iskreno mislim da joj je moj kum još uvak drag iako je od tada prošlo ihahaj godina.



Mene sve ovo što podelih sa vama veoma podseća na Pureta i Gambino. Da li će čika Pure uspeti da nađe neki svoj put do nekog svog studenjaka Ili ne vreme će pokazati. A vi? Šta vi mislite?

P.S. Nekih 15tak minuta po objavljivanju prethodnog teksta zazvonio mi je telefon. Bio je to kum Cojko, a nismo se culi bar mesec dana. Interesantno.

Дружењем до победе