EТИКЕТА

Day 1,831, 02:05 • Published in Serbia Serbia • by momars

О теми етикетирања људи сам некада давно већ писао, али последњи Страхињићев чланак и посебно коментари појединих играча су ме вратили у ту причу. Нећу улазити у персонификацију, већ ћу покушати да скренем пажњу на тај проблем у општем смислу. Етикетирање може бити у позитивном смислу. Ради се о људима који дужи период раде позитивне ствари као што је помоћ другима у разним сферама, такође ту спадају људи који су били у власти и свој мандат одрадили јако поштено. На жалост, о тим људима се веома мало пише. Па нећу ни ја ( хехехехе ). Затим, имамо људе који су углавном радили позитивне ствари, али због неког кикса лупила им се етикета негативца. Имамо и негативце, оне константне, који ту етикету на челу носе, а богами се и поносе њом. На крају, имамо и ону групу људи чији су потези несхваћени и стицајем околности стекли негативно мишљење о себи ни криви ни дужни. Моја прича је посвећена њима, јер сам и ја у прошлости био жртва исте.

Нови Београд 1990. година

У том периоду мој садашњи кум и ја, као два студента, живели смо у једном од оних шест солитера код бившег ЦК, а сада ТЦ “ Ушће”, познатих као 6 каплара. Газдарица беше бугарка, бака која је тада дебело газила седму деценију живота и позамашним габаритима. Соба 4 са 4 и великом терасом, радним столом, ормаром и креветима. Имали смо неки мали ТВ са екраном 12” и сада већ антологијском касетофоном марке Aцико који је био буквално неподерив.

А мене притисли рокови. Нема се времена. Највећи проблем ми је представљало кашњење са радовима из нацртне. Накупило се тога колико хоћете. Радио сам данима од раног јутра до дубоко у ноћ како бих стигао да радове предам. После попијених ко зна колико хектолитара кафе, а енергетска пића нису постојала у то време, некако успем да завршим радове и предам их. Још у повратку, дрндајући се седмицом, одлучим да себе частим одмором преко викенда у нашој соби .. Одлазак у Ваљево би представљао додатни напор јер би ме екипа тамо ухватила одмах у акцију и не би било никакве шансе да се одморим, а и кум је најавио да за викенд иде кући. Милина, сам у соби и решим да преспавам та два дана.Али буквално.

И заиста тако би. Ленчарење на куб. Само сам устајао да клопам и да извините одем до оне просторије. Истина и газдарица је улазила два пута. Први пут да окачи веш на терасу, а други да тај веш однесе. Онако малецка и пуначка личила ми је на неку паткицу док је са конопца скидала веш и стављала на кумов кревет. На крају подиже смотуљак и изађе, а ја остадох поново сам у соби..
Већ скоро сасвим одморан дочеках и недељу поподне и даље лежећи у кревету чух како се улазна врата отварају и недуго после тога у собу уђе кум са све путном торбом окаченом о раме. Поздрависмо се и он крете ка свом кревету. На сред собе се укопа, полако спусти торбу и још спорије приђе лежају. Видех да нешто полако, сасвим полако подиже, ништа не говори. Из свог кревета нисам био у могућности да видим шта му је окупирало пажњу. Моја знатижеља је расла а онда се он окрену, држећи нешто између кажипрста и палца и упита “ Шта си радио лудаче”? Ау, ово неће на добро изаћи помислих када сам му видео фацу. Да је нешто гадно, знао сам, али да ће то бити толико, то нисам.
А он је у руци држао бабине гаће. Лагано их њишући гледао ме је право у очи. Земљо отвори се.



У глави ми хаос. Псовао сам баби све по списку и што није водила рачуна кад је носила веш и где да од свих ствари баш гаће заборави и сам себи што нисам устајао и нисам видео гаће раније, али џаба. Знао сам да сад следи јахање и да ме ни Сава ни Дунав опрати не могу. А гаће беху као дечији падобран. Кум се злокобно насмеши остави гаће на кревет и упути се ка ходнику. Знао сам и где је кренуо. Право на телефон да о овом за њега веселом догађају обавести нашу пријатељицу. Та пријатељица је иначе била претеча интернета. Све што сте хтели да знате довољно је било само да се са њом чујете. А волела је да говори и кад је не питате, што ми је представљало већи проблем.



Док је пролазио поред мене учинило ми се да су му очи постале некако црвенкасте, а и не бих смео да се кладим да нисам видео пар рошчића. После обављеног разговора одосмо код другарице у Земун. Кум да ужива што ће ми макар мали део вратити што сам га раније зезао, а ја на трљање ушију.
Од те вечери па до дана данашњег у целом нашем друштву настао је случај “бабине гаће“. Истина, успео сам да ублажим што сам у старту све признао и објаснио да је то било плаћање станарине у натури, а ту ми поможе и пријатељица која поткачи и кума када рече да јој је тек сад јасно зашто нас двојица наизменично остајемо за викенд у Београду. Јесам пукао, али сам и кума увукао у причу ни кривог ни дужног. Остаде куму и мени етикета бабохебаца до дана данашњег ни кривим ни дужним. Или можда не.

Дружењем до победе




momars