Join the new world

Овај пут вам представљам нешто мање успешан састав, који је само учествовао на Пекућевом конкурсу, али није однео ни једну од главних награда. Ипак, по мом мишљењу, ово је квалитетнији састав од претходног.
Почитајте га и оцените сами, а ја вам обећавам да време нећете узалуд потрошити.




Људи говоре

Када би свако рекао само оно што има, настао би тајац.
Зашто онда толико причамо? Да ли увек кажемо оно што стварно мислимо? Да ли уопште верујемо у оно што говоримо?
Већина људи би на ова питања одговорила на исти начин-неискрено и не верујући у оно што говоре, али уз доста труда да у том свом покушају изгледају што уверљивије.
Речима можемо да урадимо скоро све, од придобијања пријатеља и фасцинирања било кога, до свирепог убиства-јуче сам прочитао чланак о девојчици која се убила, јер су јој рекли да би овај свет био бољи без ње.
Ако знамо да су речи толико ефикасне и опасне уколико се погрешно употребе, зашто их онда намерно злоупотребљавамо?
Због неког свог личног интереса? Уколико није питање живота и смрти и уколико тиме угрожавамо неку особу, сваљујући кривицу на њу, то није довољан разлог.
Зашто не бисмо сваког дана уделили бар један комплимент некоме? То би обрадовало ту особу, а и ми бисмо се осећали боље. Уместо тога, лепе речи прећуткујемо, док "сурове" истине и још суровије лажи изговарамо без икаквог проблема.
У медијима се пропагира слобода говора: "Свако има право да каже оно што мисли!", а врхунац њихове слободе је наслов на првој страни новина "Славица и Сека се потукле", или пак "Човек искасапио поштара, а онда га паковао у кесице!" И велика већина новина је пуна тога, 99% њиховог садржаја је такав-1% је ТВ програм.
Слобода говора-тако лепо звучи, а уствари са собом носи само "побуну против система" и наизглед "актуелне теме" о особама које не заслужују да буду део наших живота.
А да ли су речи баш толико моћне? Ако јесу, зашто нас издају онда када нам највише требају? Зашто баш тада не можемо да нађемо ону која би описала наша осећања баш онако како бисмо желели? Зашто у таквим приликама осећамо да остајемо недоречени и што се више трудимо то да искажемо, речи које бирамо постају баналније и на крају не кажемо ништа.
Зато што су наша осећања много више од скупа гласова или слова, и зато ћемо још дуго тражити ту праву, "нашу" реч, која ће нас коначно дефинисати. И тек тада ћемо бити спокојни, и тек тада ћемо знати да смо стварно имали шта да кажемо...
...и тек тада ћемо знати да не би био тајац.


Коментар, глас и претплату молим 🙂