Школица глуме

Day 1,829, 06:24 • Published in Serbia Serbia • by momars

После дуже апстиненције од еРепа, илити жешћег 2клика, почех мало чешће да се дружим са старом екипом и да упознајем нове. Признајем да сам се јако ужелео сјајних досетки појединих ликова, лепих чланака, политичких препуцавања, предизборних грозница и свега што прати једно лепо дружење. Све би то било лепо да то и жена није приметила. Поучена неким ранијим искуствима дошла је на идеју како да ме делимично одвоји од вас, драги другари. Пре неко вече, после студиозног праћења турске високоинтелектуалне серије ми рече: “ Знаш шта? Ево иде зима, биће мало прилика за заједничке изласке и дружења са другим људима па сам мислила да заједно упишемо школу глуме”.
Одмах сам знао да се чула са другарицом Анђом, иначе професионалном глумицом, запосленом у нашем културном центру. “ Анђа “? упитах. “ Да. Замисли чула сам се са њом ( замислио сам, помислих у себи ) и она креће са школом глуме за старије који никада нису били у тим водама”. Године брачног искуства су ме научиле да не одиграм на прву и не поставим питање типа , па који андрак сад треба да уче глуму кад до сад то нису радили, већ по старе дане се ломатају по даскама које живот значе. Стога стрпљиво сачеках да доврши своју мисао. “ Видиш, било би лепо да се дружимо и уз вежбе ослободимо страха од јавног наступа, а све време ћемо бити заједно”. “ Дивно” гласно рекох иако немам ту врсту страха “ па када су чесови”? упитах. “ Среда вече “. “ Ијаооооооооооо, лига шампиона” рекох гласно, али на пола укапирах да сам се зезнуо и нисам испоштовао правило да никад не одиграм на прву. Очекивао сам реченицу типа, теби је тај фудбал пречи од мене или нешто слично, али ме она изненади када рече: “ Ма нема фрке то је од седам до осам “. Е то ме заледи. Избила ми је и последњи адут. Сад немам куд и раздраганим басом рекох: “ Дивно, следеће среда је само наша “.



Дође и та среда. Пошто нам је “ разредна “ дојавила да се адекватно обучемо због вежби загревања и разгибавања, жена поче да се спрема око пет сати, а ја право на еРеп. Уз дружење време ми брзо пролете. Улетех у собу и за два минута се скоцках у спортску варијанту. Погледам, жена још пред огледалом а чес почиње за десет минута. Пакосно се насмејах и полако, на прстима дођох до компа. Ма до миша нисам стигао зачух је. “ Колико је сати “? Не стигох ни да одговорим, а камоли да одузмем који минут када јој зазвони телефон. То “ разредна “ зове да случајно не каснимо. Наравно, закаснили смо мало пошто два сата сређивања је дефинитивно мало времена и уђосмо у салу. Могу мислити на шта смо личили. Она са смехомо од увета до увета , а ја као прасе на Бадњи дан.
Погледам около и призор ме мало орасположи. У сали је било осам добродржећих цица, али баш баш, један гудлукинг лик тридесетих година, други као да га поплава избацила са правилним цртама лица само неправилно распоређеним и на крају, нешто што ме подсетило на балерину-нилску кобилу из оног цртаног филма.



Да недужим, “ разредна “ поче са неком увертиром коју ја наравно нисам слушао, већ сам меркао оне цице. Како ме је Бог дао овако блесавог, ослобођњног било каквих стега и надасве опуштеног, свремена на време убацим по коју досетку где се оне цице примише. Прими се и она балерина што је најцрње. Кикоћу се оне на све што кажем. Лепо њима, лепо мени, лепо “ разредној”. Само жени није лепо видим ја. Примирим се ја неко време, а утом кренусмо у разгибавање. Све би добро док смо трчкарали, а онда дође на ред вежба где сви легосмо на леђа и полако пребацисмо ноге уназад док прсти не дохвате под. Сева људи на све стране. Мени за тренутак би непријатно. Померим се на другу страну, не вреди, нечија ме позадина већ срдачно проматра. Померим се даље, не вреди, опет исто. Окретах се ја тако али вајде нема. Шта да се ради. Кад је бал нека је на води. “ Све више ми се свиђа ова глума” рекох наглас, а цице кретоше да се смеју. Смеје се и жена, али онако као кисело. Вежбе су билетакве људи, ма милина. Раде маказе, дизање, спуштање. Гњече оне њихове мукице, пресавијају, пресују као да су туђе, а мени на тренута би жао. Али само на тренутак.



Мом ужитку дође крај јер почесмо са оним правим глумачким вежбама, покретима и слично. Док смо то радили испред очију ми је и даље стајала слика од раније. Из тога ме прену “ разредна “ која објави да је час завршен. “ Штета “ помислих, али шта је ту је. Поздрависмо се са новим другарима и кренусмо кући. Ма нисмо стигли до првог семафора жена рече: “ Знаш шта, није ово за нас. Сувише је напорно, а иду хладни дани. “ Пошто је у мојој кући моја последња рекох “ Да драга “, тако да сам за еРеп слободан и средом. Никакве женске позадине нису вредне дружења са вама. Или можда јесу. Питање је сад.

Дружењем до победе




momars