Можда сам рекао нешто погрешно.

Day 1,311, 13:12 • Published in Serbia Serbia • by ZIaPavlakAsMrti

Пљоснате лизалице натакнуте на штапић, иначе истог састава као и обичне бомбоне.Добро се овлаже језиком са обе стране, а онда се убаце у нечији задњи џеп.

Историја се, наравно, никада не понавља дословно, али неке паралеле се тешко могу избећи.

Живимо у времену у коме су бол и патња прогнани из свести људи. Утолико су ваљда присутнији на видљивој сцени животних збивања.

Понекад то гори, осетиш на јагодицама потом у грудима, на крају те облије хладан зној. То је ваљда знак да је готово. Окренеш се, иза тебе нема никога. Страшно је када схватиш, још страшније је кад после неког времена то у теби ни не буди нелагодност већ само бледо посматраш, скренеш поглед на другу страну.

Крени из почетка. Градимо. На почетку је само бљештава белина и ништа више. Време је. Време је да ту белину заклониш сивим зградама, да је затвориш у њима. Испрва то ће ти се чинити исправним, желећеш да је сви могу додирнути, осетити, удахнути.Зграде ће ићи само у висину противиће се логици, уплитаће се, додиривати, општиће пред свима без срама. Наравно да их неће бити срамота, нико неће ни схватити шта они раде. Потајно, уживају у додирима. Довољно ће им бити и да осете ону врелину на само милиметар, уздах који кроти срце и све ће сутра отићи у заборав. Сутра ће изнова тако, јуриће вечност.

Причам о зградама.

Не желим да их видите, моје су, само моје. Не може нико да их додирне. Барем тако мислиш. Она белина ће нестати. Мислиш да можеш опет да градиш.

Немој.

Белина излуђује. Довољна је само топлота, она на милиметар.
Мораш да је милујеш пажљиво, крхка је. Твој додир је превише груб за њу, или су то ипак биле речи...

Сада је већ готово.

Понекад то гори, осетиш на јагодицама потом у грудима, на крају те облије хладан зној.