У ћошку

Day 1,280, 17:25 • Published in Serbia Serbia • by The Other One
Увек је корисно имати визит-карте. Добра ствар. Никада не гледам шта је на њима. Служе ми углавном да прочачкам зубе и да их бацим после тога, јер често заборавим да узмем чачкалицу са стола. Није баш хигијенски, али шта је - ту је. Много тога није хигијенски, па опет то радимо.

Понекад, само понекад, волим да изађем у град сам. Обично седнем за шанк, негде при крају. Да не сметам некоме. Уствари, да не сметају мени. Наручим обично светло, точено пиво. Велико, наравно! И дуњу или медовачу, да пресечем. Обично ме знају шанкери. И обично ме питају за ове моје битанге. Смислим нешто, слажем. А уствари, само не желим да ме замарају причом. Досадни су понекад моји другари. И ја сам досадан. Кад сам трезан. Често ми се деси да када изађем са друштвом не упознам никога. Волим људе. Иако су лоши, углавном. Себи или другима. Свеједно. Опет, када изађем сам - обавезно упознам неког. Желео то или не. Никада разговоре не започињем сам. Увек је то неко други.

Углавном, вратим се накад у оно вече... Црне очи, безбрижни осмех...

И тако... Некако намерно поведем друштво баш тамо где она излази, на она места која ми је помињала. Скријем се од ње, ипак. Гледам је. Увек ме лако подмлади сам поглед на тај плешући ход. Бар, подмлади ме за оне две године колико је прошло од те ноћи када сам је љубио. Све се надам да ме није приметила ни једном до сад. Ипак јесте. Нисам знао да ћошкови кафана имају нека невидљива врата кроз која прође жеља, такне те по рамену...

Збуних се. Да сам гимназијалац, вероватно бих поцрвенео од тог погледа испод разбацаних шишки.
„А што се никада не јавиш...? Кад си већ ту.. Близу...“, питала је.
„Нисам знао да је то потребно, лутко...“, одговорих јој не нашавши неки смисленији изговор.

Онда смо ћутали. Ћутали и гледали се пар тренутака, који су трајали као вечност. Црне очи су ме упијале као црна рупа светлост. Нисам могао побећи. Нисам ни желео. Целим бићем сам желео, уствари, да ме она сама пусти, као сузу. Да јој склизнем низ пуначке јагодице, низ врат, до груди. Па нека ту испарим кад из овог ћошка свог живота не могу.

Загрлила ме је. Обухватио сам је и рукама и срцем. Осећао сам се као да сам загрлио ширину Дунава, баш тамо код Бешке, знате... Са све обалама на којима су аласи и шуме тополе... Ништа више није постојало за мене. Нирвана. Утонуо сам у ништавило свега. Оживео.

Неки моменти трају кратко, али нас обележе за цео живот. Оставе најдубље бразде у њиви по којој сејемо сећања. Као то вече...

Звао ју је, неко... Њен... Тргла се, насмејала. Онда је спустила главу и отишла код њега. Без речи.

У руци ми је остала визит-карта. Исписана руком. Пар минута раније. Ову сам паметније искористио. Бацио сам је. Одмах. Не, не желим у том смеру да идем.

Волим једносмерне улице. Оне нису слепе, никада... Нисам слепац да уништим ту ноћ. Идем својим путем. Само се понекад осврнем... И то је све...